Srpska čitaonica "Laza Kostić",
Sombor,
01. 07. 2005, 19h
UČESTVOVALI:
Biljana Kovačević Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava (YUKOM)
Miljenko Dereta, izvršni direktor NVO "Građanske inicijative"
Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV
Dinko Gruhonjić:
Dobro veče i dobrodošli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine "Mediji i ratni zločini". Ovo je poslednja u ciklusu tribina u okviru projekta "Mediji i antimediji". Do sada smo bili u Zrenjaninu, Kikindi, Pančevu, Subotici i Novom Sadu. Seriju tribina podržao je Fond za otvoreno društvo Srbija.
Biljana, vi ste sinoć gostovali u televizijskoj emisiji "Klopka", koja je opravdala svoj naziv, jer je ideja očigledno bila da se namamite u neku vrstu klopke, s obzirom na izbor sagovornika. Kakav je danas odnos naših medija prema ratnim zločinima, u odnosu na Miloševićevo vreme?
Biljana Kovačević Vučo:
Mogu da govorim samo o svojim utiscima, pošto mi u YUKOM-u nismo pravili analizu medija. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji radio je nedavno sveobuhvatnu analizu medija, ali ne samo onu koja se tiče ratnih zločina, nego analizu pisanju medija u odnosu na opšteprihvaćene vrednosne, civilizacijske standarde, odnosno standarde koje su sadržane u onim elementarnim konvencijama koje bi trebalo da nas čine savremenim, modernim društvom i koje nas štite, ukoliko ih poštujemo, od varvarskih postupaka koje dovode do krvoprolića, diskriminacije i istrebljenja. Znači, mogu da govorim na osnovu utisaka i, samim tim, to nije relevantno kao neki analitički pristup stvarima. Govoriću i na osnovu nekog praktičnog rada i onoga što mi možemo da primetimo kao organizacija Komitet za ljudska prava, u smislu promene odnosa prema zločinima u Srbiji, odnosno koliko ona zavisi od trenutnih dnevnopolitičkih dešavanja.
Pisanje, odnosno medijsko praćenje zločina koji su učinjeni u bivšoj Jugoslaviji za vreme Miloševića više je bilo prikrivanje da se nešto dogodilo, nego što su se mediji vrednosno određivali prema tome. Govorim o onom periodu Miloševićeve vlasti posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, o jednom relativno mirnom periodu kada je Milošević bio "garant mira", pa do promene vlasti u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Od građanskih protesta 1996-97. godine ni tadašnja opozicija, koja je posle uzela vlast, nije htela da se bavi zločinima zato što su smatrali da to nije nešto što može da donese političke poene. Svedoci smo raznih agresivnih i emotivnih reakcija ljudi kada se spomenu zločini i ne možemo reći da se uzrok takvih reakcija uvek krije u činjenici da su ljudi zli ili neprijateljski raspoloženi, već da reaguju tako zbog toga što imaju određene traume i frustracije zbog svega ovoga što se dešavalo. Zbog toga se i tadašnja opozicija ponašala tako, a tako se i ponašala i velika većina opozicionih medija, u smislu - bolje da mi to pitanje ne diramo, jer nam sigurno neće doneti glasove birača; to je jedna osetljiva tema, a mi treba da svrgnemo Miloševića koji je vinovnik tih ratova. Računalo se na to da je Milošević dobio plebiscitarnu podršku u Srbiji kada je došao na vlast i krenuo u ratove.
Tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, ovdašnji mediji su glorifikovali zločine činjene nad Srbima, a ta glorifikacija je bila u funkciji da se ustvari opravda ono što je posle isplivalo kao zločin koji je učinjen sa naše strane. Nemam nameru da osporavam da su zverstva činjena i sa druge strane, ali treba reći da su ovdašnji mediji ta zverstva upotrebljavali u funkciji propagande. Na taj način su srpske žrtve iskorištene da bi još više podstrekivali ratnu propagandu koja je vođena iz Srbije.
Od 5. oktobra, odnosno u periodu pred izbore 2000. godine, kada se Miloševićev režim ljuljao i kada je srpska opozicija očigledno dobila podršku naroda, slabo koji lider opozicije je hteo da se izjašnjava o zločinima, a naročito nisu hteli da se izjašnjavaju o saradnji sa Haškim tribunalom. Oni to i danas pravdaju - a ja i dalje mislim da je to nemoguće opravdati - strahom da biračko telo neće hteti da glasa za njih ukoliko se oni budu izjašnjavali da će sarađivati sa Hagom kada doću na vlast.
Potom smo došli u situaciju da je republičku vlast preuzeo Zoran Đinđić, koji je imao političku, ali ne i stvarnu moć. On nije preuzeo one neophodne poluge moći da bi mogao efektivno da upravlja državom. U takvoj jednoj situaciji, izručen je Milošević. Od tada vidimo sasvim jasnu poruku koju mediji emituju, a koja glasi da je zapravo taj čin - prodaja Miloševića. Tada je zapravo krenuo Đinđićev pad. Neki mediji su svesno, a neki nesvesno bili na liniji njegovog rušenja, upravo zbog toga što je izručio Miloševića, a to je na kraju - ne samo to, ali najviše to - i dovelo do premijerovog ubistva.
Mediji su, u celoj toj odvratnoj igri koja je vođena iz Srbije za vreme ratova oko zločina i saradnje sa Hagom, zaista odigrali najprljaviju ulogu. Postojalo je tu jako mnogo neznanja i jako mnogo podilaženja nekoj pretpostavljenoj želji političara i moćnika na vlasti.
Ako govorimo o RTS-u za vreme Vučelića, te za vreme Komrakova i Milanovića, jasno je da je ta medijska kuća bila orvelovska fabrika laži, da su ljudi zaluđivani do te mere da ćemo posledice toga osećati i u narednim decenijama. Ljudima su permanentno ispirani mozgovi, da ja uopšte ne verujem da je postojala mogućnost njihovog autonomnog odlučivanja u tom periodu. Oni su bombradovani dnevnim zverstvima koja se činjena nad Srbima, kao i nepravdama koji nam čine ne samo oni sa druge strane, nego nepravde koje nam čini ceo svet, pa je bilo sasvim logično da su se počeli stavljati u odbrambenu poziciju i da su pokušavali da štite svoj integritet koji je, naravno, postavljen na potpuno pogrešnoj osnovi.
Za vreme Đinđića, u kratkom periodu DOS-ove vladavine, desilo se to da potezi koje je Vlada Srbije vukla i koji zapravo jesu reformski - ne govorim o aferama i greškama te vlasti, već govorim o suštinskoj politici te vlasti - nisu bili dobro praćeni u medijima. Nije napravljen ambijent u kojem bi se ostvarili, pre svega, saradnja sa Hagom, a potom i pokušaji da se ovde sudi onima koji su izvršili zločine. Mediji nisu uradili ono što je trebalo, a to je da utiču da se loša atmosfera promeni.
Nakon ubistva premijera, posle jednog perioda ignorisanja zločina i Haškog tribunala, došli smo u situaciju da se u medijima dnevno proizvodi shizofreni efekat, da ljudi permanentno odlaze u Hag, ali da odlaze oni koji se navodno žrtvuju za nas. Oni su predstavljeni kao dobročinitelji. Hag ih je optužio da su učinili najteža dela, a oni idu tamo da bi dokazali da ustvari nisu krivi, odnosno da dokažu svoju nevinost. To je dakako apsurd, jer niko ne dokazuje nevinost već tužilac dokazuje krivicu na osnovu optužnice koja je podignuta. Dakle, ti ljudi idu u Hag posle dugih i prijateljskih pregovora sa partnerskom stranom u Vladi Srbije, a nas stavljaju u situaciju da nas zapravo grize savest zbog toga što ti ljudi odlaze u zatvor i ostavljaju svoje porodice. Zapravo, oni idu - poručuju naše vlasti i mediji - da podnesu žrtvu u ime Srbije. Kada se postavi takav okvir, mediji ne mogu da izađu mnogo iz toga. Mi smo dakle nepravedno kolektivno optuženi - to je podtekst svega - a onda najhrabrije individue, uglavnom vojnici koji imaju veoma jako utemeljenje kao ljudi koji su profesionalno obavljali svoju dužnost, sada završavaju svoju profesionalnu karijeru tako što dolaze u Hag, da bi mi mogli da ostvarimo ono što je program Srbije, a to je ulazak u EU, odnosno ulazak u evroatlantske integracije. Koliko je to nakaradno postavljemo, mi ćemo tek naknadno saznati.
U takvoj situaciji - kao što reče Sonja Biserko pre nekoliko dana - nevladine organizacije - i ne samo nevladine organizacije, već svi ljudi koji se zalažu za jedan pošten odnos prema stvarnosti i prema prošlosti, koji ne mogu da dozvole da se u naše ime legitimišu ljudi koji su optuženi da su izvršili najteža zverstva - postali su neka vrsta kolateralne štete i svedoci koji neće da ćute i koje treba ukloniti. Došli smo dakle u situaciju da oni koji imaju vrednosni, sasvim jasan stav prema zločinima i koji su za kažnjavanje zločinaca i utvrđivanje odgovornosti, budu markirani kao ostrašćeni osvetnici koji se bore protiv Srbije i koji su antisrpski nastrojeni.
Ono što mene često buni jeste činjenica da i oni mediji koji su bliski nama i našem stavu, koji su bili, uslovno rečeno, na strani utvrđivanja istine o onome što se dogodilo, koji su otvarali teme koje su veoma bitne u državama koje pokušavaju da pređu iz nedemokratskog u demokratski režim, da se ni ti mediji ne usuđuju da otvoreno govore o zločinu kao takvom. Čak i ti mediji zločine smeštaju u politički konktest i u nekoj kvazidemokratskoj raspravi traže razloge za i protiv stvari koje su nepobitne. Diskusija o tome što se dogodilo u Srbiji - da; javna rasprava o tome kako je došlo da rata - da; demokratska rasprava o uzrocima i posledicama ratova koji su potresli bivšu Jugoslaviju - svakako; koliko je svet bio svestan šta se dešavalo - da, i o tome treba govoriti, sve su to stvari oko kojih se može i treba voditi razgovor, ali ne može se voditi diskusija o najmonstruoznijim zločinima na taj način da se neko opredeljuje za i protiv samog tog čina. Kada mediji i njihovi sagovornici pokušavaju da pronađu opravdanje zbog čega se, na primer, desio zločin u Srebrenici, onda to više nije oblik demokratskog, legitimnog ponašanja. Kada se zađe u mračnu sferu pravdanja zločina, tu prestaje demokratija, i tu se zalazi u oblast krivičnopravnog ponašanja.
Kada svesno otvaraju raspravu o stvarima o kojima može da raspravlja samo sud, o konkretnom zločinu, mediji staju na stranu onih koji pravdaju zločin. Na taj način, oni čine lošu uslugu pre svega Srbiji, a tek na kraju nama koji smo se svesno opredelili da se borimo protiv nasleđa koji nam je Srbija ostavila u obliku ratnih zločina i čiju cenu ćemo da plaćamo nažalost još dugo, dugo godina. Naravno da ja, kao ni građani ove zemlje, nisam zainteresovana da ceo moj život prođe opterećen plaćanjem cene rata. Smatram, međutim, da naš položaj, koji je veoma težak, nesumnjivo težak i biće još teži, može da bude na određeni način olakšan, ne samo u moralnom nego i u svakom drugom pogledu, ukoliko sasvim jasno i nedvosmisleno osudimo zločine koji su izvršeni u naše ime i tako se distanciramo od nečega što nam je stavljeno na teret kao omča, a što se zove kolektivna odgovornost.
Paradoksalno je da nas optužuju da blatimo Srbe i srpski narod, a mi smo ustvari ti koji pokušavamo da pronađemo izlaz iz ove situacije, da generacije i generacije koje dolaze ne nose breme kolektivne osude, kolektivnih karakteristika kao naroda koji je odgovoran za ono što se dogodilo.
Osam NVO je napravilo deklaraciju o osudi zločina kao gest dobre volje prema Skupštini Srbije, u kojoj bi se jasno i nedvosmisleno naša država odredila i preuzela određene obaveze u cilju zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici. Deklaracije naravno imaju deklarativan karakter, ali na taj način se izražava politička volja i spremnost predstavnika građana u parlamentu. Umesto da ta deklaracija bude prihvaćena sa zahvalnošću - idealistički zvuči, ali bi to bilo logično i pametno, jer bi na osnovu nje počela da se osmišlja jedna politika koja bi odškrinula vrata građana da se odreknu politike Slobodana Miloševića, politike zločina - ona je izazvala jednu neverovatnu agresivnu reakciju od strane, pre svih, predsednika Skupštine Srbije Predraga Markovića, a najagresivniji protiv deklaracije bili su predstavnici DSS-a, koji su nas optužili da igramo igru koju nam je neko naredio spolja i da zapravo tom deklaracijom hoćemo da namaknemo Srbiji omču oko vrata.
To je inače tema koja se stalno ponavlja u medijima, da navodno onoga trenutka kada mi priznamo naše grehe, da će tog trenutka Međunarodni sud pravde u Hagu da kaže: aha, ovi su priznali svoje grehe, sada će da plaćaju odštetu! Prevladava ona logika kada uhapse nekoga, pa mu advokat kaže: ne priznaj nikako, neka se pomuče da dokažu! E oni su to na taj nivo sveli! Nikako ne smemo da prihvatimo deklaraciju kojom se ograđujemo od zločina jer ćemo njom priznati da ja naša država učinila zločin!? Kao da su sudije Međunarodnog suda pravde u Hagu maloumni i čekaju da Skupština Srbije prizna to da bi oni dosudili naknadu štetu!
Ova deklaracija je zapravo bila naš pokušaj da se država Srbija moralno distancira od zločina, da dođemo do nulte pozicije od koje će početi da se stvara pozitivni vrednosni okvir, nulte pozicije od koje ćemo moći da razgovaramo na jedna pošten način, uz najrazličitija mišljenja, o tome šta se to dogodilo u Srbiji i sa Srbijom, kako se dogodilo da Srbija bude markirana kao najgora država u Evropi na početku 21. veka, te kako iz toga časno izaći. Naravno, bez podilaženja onome što predstavlja indukovano javno mnjenje.
I na kraju ohrabrujuća stvar. Moj utisak je da agresivna, destruktivna reakcija svih poslanika u skupštini, osim Nataše Mićić i Žarka Koraća koji su naše ime podneli tu deklaraciju, pokazuje da su u velikoj panici i da će kad-tad morati da se odrede prema zločinima. Sad se vraćamo na početak i kažemo da se prema zločinu mora jasno i časno odrediti, nadam se ne tako časno kao što je časna dobrovoljna predaja generala Hagu, i ne tako što ćemo mi iz NVO-a ponovo biti anatemisani i blaćeni kao ljudi koji kompromituju Srbiju. Ovde su malo pomešali uzrok i posledice. Ono što kompromituje Srbiju definitivno je počinjeni zločin, a ono što Srbiju može da izvuče iz te kompromitacije jeste ograđivanje od zločina. Oni koji su prvi rekli da je potrebno ograditi se od zločina moraju izgleda da nestanu, moraju da budu anatemisani, da bi preko raznih politikantskih trikova Srbija ipak jednog dana došla do toga da će morati da se distancira od Miloševićeve politike.
Dinko Gruhonjić:
Gospodine Dereta, naši su mediji tokom devedesetih odigrali ulogu koja će svakako biti predmet izučavanja raznih naučnih disciplina, a u samoj pripremi rata i huškanju na rat pokazali su da imaju veliku moć. Čini mi se da se mediji ponašaju danas prilično kukavički, danas kada bi trebalo da preuzmu obrnutu ulogu od one iz devedesetih, odnosno da preuzmu ulogu da osvešćuju narod.
Miljenko Dereta:
Moram da kažem da ne volim uopštavanje kada su mediji u pitanju. Nisu svi isti. Kada se govori o medijima, govori se o tzv. nacionalnim štampanim medijima i nacionalnoj televiziji. Moram da kažem da su neki mediji u lokalu, posebno lokalne radijske i televizijske stanice, odigrali tokom devedesetih godina veoma važnu ulogu u mobilizaciji građana i obaveštavanju o onom o čemu drugi mediji, ovi veliki, nisu obaveštavali. Moramo da napravimo razliku između medija, koja je bitna i zbog toga što na neki način čuva novinarsku profesiju, njeno dostojanstvo i poštenje.
1993. godine u Beogradu napravljeno je prvo istraživanje koje se bavilo govorom mržnje u našim medijima. Kasnije je to istraživanje izdato u obliku male knjige, koju je danas veoma teško naći a koja je štampana u malom tiražu početkom 1994. To je bila prva analiza onoga što se na zvaničnoj televiziji govorilo, a što je vezano za predratne i ratne događaje. Analiza je pokazala da je cela jedna profesija, ceo jedan deo civilnog društva u kojoj spadaju i mediji, bio stavljen u službu jedne političke ideje i jednog sistema vrednosti u kojem ljudski život nije značio ništa, sistema vrednosti gde kolektivitet dobija apsolutnu prednost nad bilo kojom individualnom sudbinom. Setićete se indikativne izjave Biljane Plavišić iz tog vremena, koja je rekla otprilike ovo: Pa šta ako izgine par miliona Srba, mi smo jak genetski materijal i mi ćemo se brzo obnoviti kao pobednici nad svim svetskim silama udruženim u tzv. novi svetski poredak!
Namerno koristim ove reči, jer pitanje jezika je suštinsko pitanje delovanja medija, ponavljanja određenih formulacija kojima se indoktrinira javnost i kojima se onemogućava slobodan način mišljenja. Uzmimo za primer čoveka koji nas je napao pre početka ove tribine. Pre nego što smo bilo šta rekli, on je već znao šta će se ovde dogoditi, šta ćemo mi ovde reći, da je to protiv Srbije, da smo mi mrzitelji Srbije. On je, dakle, koristio repertoar koji je povukao iz medija. On je samo reprodukovao ono što je čuo na televiziji. To je dokaz uticaja o kojem govorimo.
Važno je danas reći da mi znamo ko je osmišljavao celu ratnu kamapanju u medijima, znamo da to ne može spontano da se desi, i da, kao i genocid, zahteva visok stepen organizacije. Nažalost, oni koji su u ono vreme organizovali kampanju mržnje, koji su govorili jezikom mržnje, koji su druge terali da govore jezikom mržnje, koji su pretili onima koji nisu govorili jezikom mržnje, i danas u javnosti postoje i govore istim jezikom.
Pre dva-tri dana, gospodin Vučelić je na trgu u Beogradu održao govor pun mržnje, pun laži. To je govor koji je on valjda napisao još 1993. pa ga čitao tada i tokom sledećih godina, a sada ga govori u skupštini i na trgu i u medijima, u koje inače ima pun pristup. I nema niti jednog kritičkog osvrta u medijima na njegove istupe. A to je ono što ja zameram medijima danas, to odsustvo kritičkog stava prema onome što se događa.
Mi imamo direktora nacionalne televizije, nečega što bi trebalo da bude javni servis koji je nepresušni izvor govora mržnje. Biljana Kovačević Vučo je donela na naš skup knjigu koja se bavi tim čovekom, gde imate skupljene na jednom mestu njegove tekstove, valjda najveću količinu gnusoba koju jedna osoba može da smisli o drugima. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog jezika i zbog odnosa prema drugima, on bi trebalo da bude na stubu srama, a ne da rukovodi institucijom koja ima moć da formira javno mnjenje. Dakle, on je dobio mandat od ove vlade, kao što je prethodno dobio mandat od Miloševićeve vlade - taj je mandat dobro iskoristio, a sada koristi ovaj još bolje, očigledno - da nastavi delovanje u sferi javnog prostora, delovanje koje ima za cilj da ne dozvoli da ideje o pomirenju, da ideje o odgovornosti, da ideje o krivici nekih pojedinaca dobiju svoj glas i eventualno prevagnu u jednom trenutku.
Naši mediji pristaju na to da je zločin zapravo moneta za trgovinu. Mi ne govorimo o genocidu u Srebrenici jer će to da nas košta. Ako se dogovorimo o nekoj pristojnoj ceni sa BiH, možda mi i priznamo geonocid, ali prvo moramo da se dogovorimo o ceni. Kao što godinama nismo znali gde se nalaze naši okrivljeni za ratne zločine koje potražuje Haški tribunal, dok se nismo dogovorili o ceni. Onog trenutka kada smo se sa njima i sa Hagom dogovorili o ceni, oni su odjednom izmileli kao da su iz iste rupe izašli. A, pre dva dana saznali smo da se 2002. godine tačno znalo gde se nalazi general Mladić. A kada je Karla del Ponte o tome govorila, onda i ondašnja Vlada nažalost nije imala dovoljno snage da nešto uradi tim povodom.
Dakle, naša vlast je priznala pre dva dana da je lagala ceo svet. I tu se nalazimo pred tim izazovom vrednosti i odgovornosti medija za promovisanje određenog sistema vrednosti, posebno u vreme tranzicije. Nezamislivo je u bilo kojoj civilizovanoj zemlji da mediji zagovaraju zločin, da mediji prelaze preko laži zvaničnika bez komentara. To je nezamislivo, i to je moja velika kritika usmerena ka ljudima rade u medijima, a za koje ponekad imam razumevanja, jer je strah velik, jer je ulog velik, jer ulog počesto biva i fizička ugroženost. Ali, ako smo se odlučili da radimo taj posao, onda smo i preuzeli neku obavezu u tom smislu. Mi iz nevladinog sektora, posebno, moram da kažem, nekoliko hrabrih žena preuzelo je odgovornost i spremno je na posledice svog delovanja u ovakvom okruženju.
Mi živimo u neverovatnom društvu u kojem je onaj ko se zalaže za zaštitu ljudskih prava - predmet napada, a oni koji ugrožavaju ljudska prava jesu oni koji osuđuju i koji imaju punu medijsku podršku. Dakle, sve je postavljeno naglavačke. I pošto je naglavačke, krv se sjuri u glavu, i onda prestane mogućnost mišljenja. Mi smo danas u situaciji da nam je glava puna krvi, i u metaforičnom i u fizičkom smislu, i mi naprosto nemamo mogućnost da objektivno sagledavamo realnost. Realnost nam se prikriva na svim nivoima.
Pre neki dan bio sam u Sarajevu i imao priliku da čujem telefonski intervju gospodina Predraga Markovića za sarajevsku televiziju. Znao sam da taj čovek laže, ali nisam znao da laže međunarodno. S tako neverovatnom lakoćom on je na pitanje da li postoji predlog deklaracije nevladinih organizacija o zločinima, hladno odgovorio da ne postoji. Mi smo dobili jedno pismo, kaže on, od grupe građana, pa smo im onda dali pravni savet - pošto Komitetu pravnika treba pravni savet od Predraga Markovića - da to ne može tako nego da moraju da poštuju određenu proceduru. I kao rezultat tog pravnog saveta, mi smo zamolili dva poslanika i postoji predlog ta dva poslanika, ali s obrzirom na to da oni nisu dobili podršku drugih, taj predlog zapravo ne postoji.
Gospodin Predrag Marković je preuzeo još jednu obavezu na sebe, a to je da spreči raspravu o deklaraciji koja osuđuje zločine. Rekao je da on kao predsednik skupštine ne sme da dozvoli nadglasavanje po pitanju zločina. Po kom kriterijumu predsednik skupštine može da odlučuje o čemu se može, a o čemu ne može nadglasavati? O svakom aktu koji skupština donosi se glasa! Zašto je pitanje zločina nešto oko čega predsednik skupštine ne dozvoljava da glasaju izabrani predstavnici ovog naroda? On nema na to pravo. To je kršenje poslovnika i izlazak iz njegovih ingerencija.
Da vam kažem još jednu epizodu vezanu za činjenicu da se ovde istina prikriva. Kao što znate, rezolucija o evropskoj budućnosti Srbije izglasana je jednoglasno u Skupštini Srbije, ali na taj način što su se dogovorili sa radikalima i socijalistima da izađu iz sale i da ne glasaju. Dakle, ostali su u skupštini samo oni koji su glasali za. Ne bi, je li, bilo zgodno da o Evropi imamo nekakvu raspravu, neko nadglasavanje. Mi, znači, još uvek živimo u sistemu u kojem državne institucije u saradnji sa nekim medijima, koji to znaju a ne kritikuju, simuliraju jednu stvarnost koja apsolutno ne reflektuje prave odnose u društvu. Zločin je nešto što je prelomna tačka, i mi mislimo da je sada trenutak da se neke stvari pokrenu. Mislim da smo postigli ogromnu stvar time što su zločini postali tema o kojoj se razgovara, što su postali tema koju javnost počinje da prihvata kao deo naše prošlosti, a samim tim i kao neizbežni deo naše stvarnosti.
I sada, još jedna tema o kojoj naši mediji nerado pišu - oni koji se drznu da nešto kažu odmah su napadnuti od svoje sabraće iz drugih medija - a to je pitanje uloge Srpske pravoslavne crkve u ratu i svemu onome što se ovde dogodilo i što se još uvek događa, vezano recimo za naše odnose sa Makedonijom i Crnom Gorom. Dok mi u društvu budemo imali institucije, bilo da su one političke ili ne, bilo da je u pitanju Crkva ili sudovi, koji su tabu tema za medije, imaćemo jednu nezdravu situaciju, imaćemo odsustvo, toliko potrebnog, pravog kritičkog javnog mnjenja.
Biljana Kovačević Vučo:
Često smo svedoci da mediji prelaze granicu dozvoljenog. Zvuči komunistički, a zapravo nije - to je rezultat različitih međunarodnih konvencija. Postoji pravo na legitimni politički stav, ali postoje teme o kojima se ne može raspravljati - pravdanje zločina je nedopustivo, u Nemačkoj je to i krivično delo. Kod nas to ne postoji kao krivično delo, a o tome da li bi to trebalo da bude, treba razmisliti. U Nemačkoj se pokazalo kao delotvorno sredstvo, tako da se ne može zamisliti ono što je napisao Teofil Pančić, da se na raspravi o Aušvicu u medijima pozove, recimo, kapo iz Aušvica da kaže svoj stav po tom pitanju. Naši mediji greše upravo po tom pitanju, i to upravo u govornim emisijama. Oni pozovu ljude koji zapravo pravdaju zločin, a voditelj ne zna da se snađe ili neće da ih prekine. Oni znaju da prekinu, da stave bip na izjavu Nenada Čanka koja je potpuno benigna u odnosu na sve gnusobe koje ti ljudi izgovaraju kada pričaju o zločinu. Voditelji ne znaju da se snađu jer to kod nas to nije postao vrednosni standard. Kod nas se ratni zločin, zločin protiv čovečnosti, još uvek ne tretira kao društveno opasno delo, a glava karakteristika zločina i krivičnih dela je da su oni društveno opasni. Kod nas može da se pojavi čovek koji kaže: ne, nisu tamo ubijeni civili, već su tamo ubijeni mudžahdini iz handžar divizije, a da ga voditelj pusti da dalje govori i ne prekine rečima: stanite, ne možete tako da govorite jer nipodaštavate žrtve, mi imamo te i te podatke!
Dinko Gruhonjić:
Niko od novinara iz bivše Jugoslavije nije odgovarao za reči mržnje koje je izgovarao. Iako sam laik, mislim da je bilo itekako povoda za krivično gonjenje.
Pavel, imali smo vrlo uzbudljiv mesec i po dana od onog snimka zločina u Trnovu, koji je izazvao šok u javnom mnjenju. Kakav je vaš stav o tome? Da li su naši mediji stigli do priznanja ili su još uvek u poricanju zločina?
Pavel Domonji:
Nisam siguran da smo se konačno opredelili da stignemo do priznanja zločina. Takođe, mislim da smo veoma često skloni da laskamo narodu. Rekli ste da su ljudi bili skandalizovani video-snimkom. Pazite, koliko sam ja uspeo da saznam, bilo je negde oko 20 video-kaseta sa zločinima. Ceo Šid je video te kasete, policija je te kasete sasvim sigurno imala!
Da spomenem jedan drugi primer koji veoma često potenciram. Stara Pazova je bila grad pobratim Srebrenici u SFRJ. Da li je iko ikada u Staroj Pazovi osetio bol zbog onoga što se dogodilo u Srebrenici? Da li je ikada iko javno zatražio da država sve uradi kako bi se oni koji počinili taj zločin u Srebrenici kaznili? Niko, nikada!
Kada je o novinarima reč, mislim da je raspad Jugoslavije pokazao da postoje tri vrste novinara. Prvi su oni koji su spremni da lažu zarad nacionalnih interesa, da krivotvore istinu, relativizuju stvari, ako hoćete i da pravdaju zločin. Druga vrsta novinara smatra da se najbolje deluje u skladu sa nacionalnim interesima onda kada se govori istina. I postoji treća grupa novinara, oni su najmalobrojniji i meni najdraži, koja odbija tu autoritarnu strukuturu nacionalnih interesa u svom profesionalnom radu. Oni se uopšte ne vode nacionalnim interesima, već profesionalnom etikom i moralnim standardima. To je dragocena, ali retka vrsta novinara.
Dalje, kada je o medijima reč, mislim da smo suočeni sa jednom vrstom preterivanja. Preterivanja u tom smislu što se medijima daje veći značaj nego što oni imaju. Da bi bilo jasno o čemu se radi, evo jedno kratkog elementarnog opisa te situacije. Kaže se da je Milošević monopolizovao medije, da je građane servisirao sa ideološki snažno aromatiziranim informacijama, pa da su građan neprestano bili u stanju narkoze, te zbog toga nisu mogli racionalno i kritički da se ponašaju. Da su mediji kojim slučajem bili nezavisni, oni bi distribuirali pravovremene informacije i građani bi se ponašali politički korektno, ispravno, racionalno... To nažalost nije tačno. I to ne funkcioniše. Žao mi je, ali te stvari tako ne funkcionišu. Postoje dve problematične tačke u tim elementarnim deskripcijama. Prva u sebi krije jednu bljutavu i prikriveno populističku naklonost ka narodu. Političari su navodno zli manipulatori, puštaju zločince da narodima piju krv na krigle, a oni polako seire i piju krv na cevčicu. Narod je nevin, častan, zaljubljen u demokratiju, u slobodu pravdu... Prenebregavaju se dispozicije i potencijali koje postoje u narodu za razne vrste i najidiotskijih politika. Građani se nikad ili vrlo retko ponašaju racionalno, ne samo u demokratskim u zemljama, a da ne pričamno u zemljama kao što je Srbija! Neki uvažaju racionalne argumente, ali neki ne!
Ne želim ovim da potcenim ulogu medija, oni su imali doista veliku ulogu. Novinari nisu umakali svoje pero u tintu već u ljudsku krv, a sa stranica novina pušila se vrela ljudska krv.
Nama nisu potrebne nikakve mistifikacije naroda, potrebmno je i tu kategoriju demistifikovati. Šta smo imali za vreme Miloševića? Da li smo imali narod ili smo imali rulju koja je svoju egzistenicju na određeni način produžila sve do današnjeg dana? Zar ljudi nisu bili presretni što se tada pojavio novi vođa u čije ruke mogu da predaju svoju sudbinu i sa čijim imenom na usnama mogu stupati u zločine kao jednu vrstu patriotske službe?
Rat na prostoru bivše Jugoslavije nije uništio samo živote i materijalna dobra, rat na prostoru bivše Jugoslavije je uništio srpski nacionalni identitet. Srbi danas nisu u stanju da se konstituišu kao savremena nacija. Da su to u stanju, ne bi postojao Haški tribunal. Da su to u stanju, ne bismo imali ovakav odnos prema Srebrenici kakav imamo. Izvinite, ali narod koji nije u stanju da osudi zločin, koji nije u stanju da se suoči sa zločinom, koji odlazak ljudi optuženih za zločine u Hag doživljava kao žrtvovanje, ili kao odlazak časnih, moralno uzoritih i poštenih, narod koji nije u stanju da napravi razliku između prirodnog i civilizovanog stanja - ne može da se nazove nacijom. Nacija ne postoji zbog ćirilice, ne postoji zbog ćevapčića, ne postoji zbog Užičkog kola, nacija postoji zbog pravde, slobode i jednakosti.
Danas je Srbiju preplavio talas relativizacije. Mediji puštaju ljude koji govore i nude neku vrstu uzora ljudima koji sede ispred televizije. Pomenuta je Zamka ili Klopka, ne znam kako se već zove ta emisija u kojoj su gostovali Ratko Dmitrović, Miodrag Popov i Nataša Kandić. Pogledajte tu vrstu relativizacije koju donose ova dvojica - pa mene niko nije pitao da se počine zločini, pa ja nisam nikome rekao da počini zločin! I jedan i drugi to neprestano ponavljaju. Ne možemo se izgovarati da smo slučajno rođeni kao pripadnici ove ili one nacije. Niko nije od nas birao da li će se roditi kao Srbin, kao Mađar ili Albanac, Slovak ili šta drugo, ali onoga trenutka kada vaše nacionalno ime postane razlog za etničko ubijanje drugih ljudi, ne možete se pozivati na to da ste slučajno rođeni i da vas niko nije pitao. Pitanje glasi - šta ste učinili da se to spreči! Vi niste krivi, ali ste odgovorni!
Evo jedan praktičan primer. Da li je Biljana Kovačević Vučo prava Srpkinja ili je to Ljiljana Bulatović? Da li je Miljenko Dereta pravi Srbin ili je to Radovan Karadžić? Izađite na ulicu i pitajte ljude. Ne bi me iznenadilo da velika većina Biljanu i Miljenka proglasi za izdajnike. Čak, pravi Srbi su samo oni koji su drugačiji od Biljane i od Miljenka. Oni imaju neke skrupule i neće okrvaviti ruke do lakata. Pravi Srbi su oni, ili Hrvati ili već bilo ko, koji su iz ljubavi prema vlastitoj naciji u stanju da okrvave ruke do lakata i da počine najveće nepodopštine. Ako se zalažete za ljudska prava, morate pristati na to da će vas neko optužiti da ste nacionalni izdajnik. Zašto? Zato što za vas nacionalni interes, kada je reč o ljudskim pravima, nije meritorna stvar. I uopšte se ne vodite time, već nečim sasvim drugim.
|
