Otvoreni univerzitet,
Subotica,
24. 06. 2005, 19h
UČESTVOVALI:
Tamaš Korhec, popredsednik Izvršnog veća AP Vojvodine
Laslo Vegel, književnik
Alpar Lošonc, filozof
Žužana Serenčeš, novinarka
Dinko Gruhonjić:
Dobar dan, dobrodošli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine "Mediji i manjine". To je još jedna tribina u ciklusu javnih tribina koje organizujemo u gradovima Vojvodine pod skupnim imenom "Mediji i antimediji". Do sada smo bili u Zrenjaninu, Pančevu, Kikindi i Novom Sadu, danas smo u Subotici, a iduće sedmice završavamo ciklus skupom u Somboru sa temom "Mediji i ratni zločini".
U podnaslovu tribine je upitna rečenica koju smo preuzeli od gospodina Vegela - "Da li manjine samo igraju i pevaju?". On je naime u jednom intervjuu rekao da, kada pogledate TV Novi Sad, ako ste došli iz inostranstva i niste upućeni u situaciju, imate osećaj da manjine u Vojvodini samo igraju i pevaju.
Laslo, da li se u međuvremenu, od tog intervjua pre dve godine, nešto promenilo?
Laslo Vegel:
Ne. Nije se daleko odmaklo od tog modela. Manjine se medijski predstavljaju kao da žive u nekom folklorističkom rezervatu. Razlozi za takvo predstavljanje su mnogobrojni, od onih benignih koje imaju veze sa neupućenošću do onih koji imaju veze sa zlim namerama. Nacionalisti recimo smatraju da su manjine nešto strano, neka vrsta stranog tela u društvu, koji treba spominjati samo onda kada je u pitanju neka ekscesna situacija, dok tzv. liberalni nacionalisti smatraju da manjinski problemi kao takvi zapravo ne postoje.
Potencirao bih na početku razgovora pitanje kako manjine same sebe predstavljaju. Manjine bi morali da prikažu sliku o sebi kao sliku različitosti unutar manjina, a ne da se predstavljaju "jednoipopartijski". Rekao bih da takva slika manjina očigledno odgovara i manjinskim i većinskim elitama, i mislim da je to opasno, da je to jedan koloplet iz kojeg je teško izaći.
Dinko Gruhonjić:
Žužana, vi kao novinarka svakodnevno pratite kako o manjinama izveštavaju i mediji na većinskom i mediji na mađarskom jeziku. Da li se slažete sa tezom da se manjinski problemi u Srbiji prelamaju kroz igru manjinskih i većinskih elita?
Žužana Serenčeš:
Dozvolite da započnem opaskom, još jednim podsećanjem na čuveni amaterski filmski zapis zločina u Trnovu. Ne bih pričala o posledicama tog filma, već bih vas podsetila na jedan detalj: sada već poznat po imenu, otac Gavrilo, ispraća i blagosilja potonje zločince, a u docnijem pojašnjenju, u jednom intervjuu, kaže da on zapravo nije znao kuda ih ispraća. Volela bih, međutim, da skrenem pažnju da smo svi čuli deo tonskog zapisa tog ispraćaja, na kojem se moglo čuti da on njih ispraća, gde god išli, formulacijom "neprijateljski narod". Zbog čega ovo pominjem u kontekstu ove priče večeras? Zbog toga što niko, ama baš niko, po mom uvidu niti jedan medij, nije našao za shodno da reaguje na to kako je moguće da božiji izaslanik, bilo koji narod, bilo kojim povodom, proglasi za neprijataljski. Čini mi se da je ova priča simptomatična, odnosno da ukazuje kako naš javnost nije senzibilisana da reaguje na ovakve stvari. Mediji su slika situacije koja vlada u društvu, a društvo je očigledno potpuno neosetljivo na incidente ove vrste.
Situacija u društvu je i takva da svako ko ima neki drugačiji stav ubrzo može biti proglašen neprijateljem, a kasnije se to lako povezuje sa nacionalnošću. Uzmimo kao primer slučaj ministarke Ivane Dulić Marković, koja se jedina iz sadašnje Vlade Srbije principijelno oglašavala povodom Srebrenice i koja je našla hrabrosti da u svoje ljudsko ime prisustvuje tribini o ovom zločinu, i kojoj je odmah posle toga prilepljena etiketa da nije Srpkinja, odnosno da je hrvatske nacionalnosti.
Ova dva slučaja bih uzela kao simptomatične i metaforične i rekla da u većinskim medijima prema manjinama vlada nepoverenje i podozrivost.
Ovde neću govoriti o onim medijima koje nazivamo tablodima, jer mislim da o njima ne treba trošiti reči, već o onim medijima koje, uslovno rečeno, nazivamo ozbiljnim. Primećuje se da se i u ovim medijima manjinske teme uvek nalaze na marginama, izuzev u dva slučaja. Prvi je kada je u pitanju folkloristički momenat, ako su u pitanju neke manifestativne prilike, a drugi slučaj je kada se radi o incidentnim situacijama.
Podsetiću vas, međutim, da ni incidentne situacije nisu bile dovoljan razlog da beogradski mediji pišu o ovim temama. Vojvodina je već uveliko brujala o međuetničkim incidentima, recimo šest meseci, a beogradski mediji se o ovoj temi nisu uopšte oglašavali. Tek kada je međunarodna zajednica preko različitih svojih predstavnika počela da skreće pažnju na incidente, tek onda se u Beogradu o tome počelo govoriti.
I šta je bilo nakon svih tih incidenata. Svi su se na kraju zadovoljili da se njihov uzrok krio u podignutoj političkoj atmosferi pred izbore, da su u pitanju bile političke igre i sl. Niti jedan medij nije se potrudio da ozbiljno analizira uzroke ovog problema i da pronađe, iščačka gde se nalazi suština tih sukoba.
A ja sam kao novinar bila u prilici da čujem neke veoma zabrinjavajuće podatke kada je reč o odnosu manjina i većine u Vojvodini. Velik procenat Srba smatra da manjine imaju prevelika prava, a isto tako velik procenat manjina nije zadovoljan kako se većinski narod ophodi prema njima. Ozbiljna istraživanja ukazuju i na druge zabrinjavajuće signale, recimo da se na severu Vojvodine vodi miran, ali odvojen, paralelan život većinskog i manjinskog naroda. Sve ovo prolazi kao vest u dnu novina - niko na to ne reaguje, niko se time ne bavi ozbiljno.
Dinko Gruhonjić:
Pitanje za gospodina Korheca se nadovezuje na vaš odgovor, Žužana, a tiče se etničke distance u Vojvodini, koja se prema nekim istraživanjima produbljuje.
Tamaš Korhec:
Kada govorimo o odnosu medija prema manjinama, treba reći da je teško dati opštu ocenu, pošto se izveštavanje medija razlikuje od slučaja do slučaja, od medija do medija. Kao što se razlikuje u odnosu na manjinu: da li je to manjina koja je politički organizovana ili neka manja, politički neorganizovana nacionalna zajednica. Folklorni element je mnogo prisutniji u odnosu prema malim manjinama. Inače, folklorizam je nastao u periodu socijalizma i ovo čemu mi prisustvujemo jeste nastavak tog odnosa.
Ne bih se složio sa stavom da su manjine same krive za način kako ih tretiraju većinski mediji, pogotovo što se tiče folklorizma. Među manjinama postoje mnogobrojne organizacije koje emituju sasvim drugačiju, ozbiljniju sliku o sebi. Druga je stvar to što većinski mediji to ne primećuju.
Pokrajinska vlada je nedavno napravila analizu pisanja štampe o manjinama, i tu smo konstatovali redosled ko se na koji način bavi ovim problemom. U tom istraživanju, novosadski "Dnevnik" ubedljivo vodi kao list koji je najviše prostora posvetio manjinskim problemima i aktivnostima manjinskih zajednica. Posle njega sledi "Danas", pa "Blic", itd. Analizirali smo i koje teme preovladavaju, i došli smo do zaključka da, recimo, potpuno minorna organizacija "64 županije" zauzima skoro 20 odsto prostora za manjinske teme. Takođe, veliki deo prostora posvećuje se situacijama, da tako kažem, vanrednim, odnosno incidentnim. Prema drugim temama preovlađuje ignorantan odnos, odnosno ostale teme zauzimaju malo mesta, obično su to male vesti koje se nalaze na marginama.
Moramo pokušati da dođemo do odgovora na pitanje zašto je to tako, zašto se manjinskim temama većinski mediji bave na ovaj, neadekvatan način. Pre svega, u pitanju je odnos vlasnika prema ovim temama, jer ovakvo bavljenje, senzacionalističko, incidentno, ali i folklorističko, doprinosi verovatno boljoj prodavanosti novina. Čitalac je dakle, prema njima, zainteresovan samo za ove teme. Smatram da je ta procena loša, ali sigurno nije bez ikakvog osnova. U pitanju je relikt nedavne prošlosti.
Pored toga, treba reći da se u Beogradu određeni problemi i teme, kao što je recimo Vojvodina, život u višenacionalnoj sredini i nacionalne manjine, jednostavno ne prepoznaju. Beogradski uređivani mediji zbog toga uopšte ove teme i ne tretiraju.
Uzmimo kao primer po meni trenutno najbolji list u Srbiji - beogradsko "Vreme". Ono je u mnogim stvarima za svaku pohvalu, ali apsolutno izbegava teme koje se tiču Vojvodine, višenacionalne sredine i nacionalnih manjina. Iz Beograda gledano možda ovi problemi i ne postoje van nekog folklora, van nekih incidenata.
Naravno, svi su počeli da se bave problemom međunacionalnih konflikata onda kada je i Evropa počela da bavi tim problemom. Kada sam ja, mesecima pre toga, održavao konferencije za štampu ukazujući na pogoršanje međunacionalnih odnosa i na incidente, prvi u Srbiji, beogradski mediji o tome su objavljivali tri reda ili su to potpuno ignorisali.
Dinko Gruhonjić:
Laslo, kakav je odnos tabloidne štampe prema manjinama u Srbiji?
Laslo Vegel:
Tabloidi su globalna pojava. Izlaze u skoro svim zemljama sveta i donose svakojake gluposti. Ja sam, recimo, u Švajcarskoj čitao njihove tabloide, i tu odista ima svega i svačega. Postoji ipak jedna važna razlika između njih i nas. Tamo, svako ko kupi tabloid zna da će u njemu naći prevashodno laži i automatski je nepoverljiv prema tim medijima. Tabloidi imaju veliki tiraž, ali nikakav društveni uticaj. Kod nas, nažalost, ovi listovi imaju i veliki tiraž i veliki uticaj.
Mi naravno ne možemo da započnemo krstaški rat protiv tablodinih medija. Njih je moguće sankcionisati jedino do određenih granica, onoliko koliko to zakon dopušta, svejedno da li je reč o pitanju manjina ili pitanju ljudskog dostojanstva. Zakon bi trebalo da odredi gde se završava sloboda štampe, a gde počinje uništavanje ili unižavanje ljudskog dostojanstva ili dostojanstva jedne grupe. Kada bismo pritom imali efikasnije sudove, situacija bi bila mnogo bolja. Međutim, takve zakone je veoma teško doneti, jer je granica slobode štampe veoma osetljiva. Kada bih ja to trebalo da uradim, verujte da ne bih znao da povučem tu granicu. Kada pogledate našu skupštinu i čujete na koji način poslanici govore jedni o drugima, nije uopšte čudno što se takav jezik pojavljuje i u medijima.
Mislim da tabloidi nisu najveći problem, već je najveći, alarmantni problem to što nemamo valjani antipod, to što nemamo drugu stranu koja je ozbiljna i temeljna.
Vratimo se opet manjinama. Sreo sam mnoge novinare iz većinskih redakcija koji imaju probleme kada se kreću prema manjinskim temama, bilo da su u pitanju manje ili veće manjine, svejedno, jer u ovom slučaju kvanitativna razlika nije i kvalitativna. Oni nailaze na refleksnu osetljivost manjinske zajednice, koja odmah misli da je samo bavljenje ovim temama od strane većinskih medija upereno protiv njih. Možda to ponekad jeste tačno, ali ne uvek kada većinski mediji ili novinari iz tih redakcija iznose kritičke primedbe na pojave u manjinskoj zajednici. Tačno je da preosetljivost manjina ima dubok uzrok u onome što se dešavalo tokom devedesetih, jer često se u tim kritikama nalazila u najboljem slučaju nepromišljenost, a u većini - zla namera. Ali, manjine se moraju pripremiti na to i moraju imati spremne odgovore.
Međutim, ne mogu manjine samo sedeti i čekati da neko dođe i kaže - e, sad ćemo mi vas idealno tretirati. I predstavnici manjina moraju uzeti učešća u tome.
Gledao sam elaborate koje su Slovaci i Rumuni, odnosno Slovačka i Rumunija, napravili želeći da naprave ii poprave svoj imidž u Evropi. Shvatili su da se dobar imidž ne može izgraditi preko političara, već ističu svoje kulturne vrednosti koje nemaju nikakve veze sa dnevnom politikom. Na isti način manjine treba sebe da predstavljaju u svojim državama, dakle ne preko političara već preko kulturnih vrednosti.
Spomenuli smo večeras liberalnonacionalistički list "Vreme", koji jeste tolerantan ali nije pluralan. Kada bi on odjednom odlučio da u svakom broju objavljuje po jedan intervju sa manjinskim političarima, situacija sa predstavljanjem manjina u ovom listu ne bi se, u odnosu na sadašnje potpuno ignorisanje, uopšte poboljšala. Manjinski političari bi to naravno jedva dočekali i rekli: "super", ali problem se krije u nečem drugom. Ti intervjui sa političarima u sebi bi krili opasnost, jer ne bi prikazali svu slojevitost i različitost manjina i života u manjini.
Jasno je da u medijima vlada koncentracija na usku dnevnu politiku, što je donekle i razumljivo s obzirom da živimo u tranzicionom periodu, ali same manjine morale bi da se potrude da stvore novi imidž. Manjine su ovde imale imidž u periodu socijalizma. Bez obzira što se o tom imidžu može diskutovati, on jeste postojao i nije apriori bio loš. Tom sistemu se ne možemo vratiti, a novi imidž nije stvoren.
Mnoge nade se polažu u kompromis političkih elita, manjinskih i većinskih. Političari su i plaćeni da prave kompromise, i dobro je da imaju želju za dogovorom. Ali, postavlja se pitanje zašto taj kompromis nije javan. Mi ne znamo ništa ni o jednom dogovoru koju je neka manjinska partija postigla sa većinskim strankama prilikom pravljenja koalicija ili ulaska u vlast. Kada manjinska partija, recimo u Rumuniji, ulazi u vlast ili koaliciju, ona napravi javni dogovor od recimo deset tačaka koje se tiču manjina a oko kojih su postigli kompromis. Čitava javnost zna šta je bio predmet dogovora i taj dogovor može da postane predmet javne refleksije. On potom postaje i neka vrsta društvenog ugovora između manjine i većine. A taj ugovor opet postaje osnov za sva društvena pitanja o položaju manjina.
Kada su u Vojvodinu stigli predstavnici Saveta Evrope zbog međuetničkih konflikata, političari su se dogovorili da će sada drugačije raditi ne bi li izbegli dalje incidente. I šta je onda bilo? Ta tema uopšte nije bila javno osvetljena, niti je bilo javne rasprave o njoj. I pošto niti mediji, niti političari nisu pokrenuli ozbiljan javni dijalog, mi se ponovo nalazimo u nedoumici, u haosu, i nigde nismo odmakli.
Kada govorimo o folklorističkom pristupu, mi zapravo govorimo o bekstvu od modernosti. Zbog toga kažem da sama manjinska politička elita učestvuje u izradi folklorističke, premoderne slike o sebi, jer smatra da će je bekstvo od modernizma spasiti.
Dinko Gruhonjić:
Jedan visoki državni funkcioner nedavno je izjavio da mediji pogrešno predstavljaju konflikte na nacionalnoj osnovi pošto svaki grafit proglašavaju za nacionalistički ispad, čime ulaze u sferu ugrožavanja slobode javnog govora. Šta mislite o toj izjavi, Alpare?
Alpar Lošonc:
Pre nego pokušam dati odgovor na ovo pitanje, zadržaću se na folklorizaciji o kojoj je Laslo govorio. Valjda je svima jasno da kada govorimo o folklorizaciji, mi ne govorimo o bavljenju folklorom; nešto drugo je tu posredi. Ja bih odmah stao u odbranu socijalizma, koliko god vam to čudno zvučalo. Socijalizam je produkovao visoku kulturu manjina, snažni institucionalni sistem, snažnu insistucionalnu strukturu koja je i dan-danas, barem delom, vitalna. Ona je bila izložena raznim hirovima, raznim talasima i ciklusima proteklih godina, ali ta infrastrukutra još uvek postoji.
Ne bih rekao da je folklorizam o kojem govorimo nasledstvo socijalizma - folklorizam kao metafora, kao paradigma nešto je sasvim drugo. Stalo nam je da Srbija bude jedna politička zajednica, zajednički poduhvat svih svojih građana koji su u manjini ili u većini. Folklorizaciju smatram kao kontrapunkt u odnosu na to, kao neku vrstu opozicije u odnosu na taj momenat. Govorimo o folklorizaciji u tom smislu, a ni u kom slučaju u smislu bavljenja folklorom, narodnim plesom - protiv čega naravno nemam ništa! Reč je o jednom dubljem problemu koji se odista može sagledati i kod većine i kod manjine, a to je nesposobnost javne refleksije o sebi, javne kritičke refleksije o sebi.
Element te folklorizacije je i to što se većinski mediji, recimo, nikada ne bave stepenom demokratizacije kod manjina, a pošto su manjinski mediji pod velikim uticajem manjinskih političkih elita, ne postoji javno polje tematizacije tog problema. Bez tematizacije i promišljanja tog problema nije moguće da Srbija bude zajednički poduhvat svih njenih građana i grupa.
A sada bih pokušao da odgovorim na Dinkovo pitanje. Primer međunacionalnih incidenata je pokazao da država nema kapacitet da adekvatno na njih reaguje. Srbija je ionako slaba država, a to je recimo bilo vidljio i u slučaju poplava u Banatu koje su pokazale da Srbija ne raspolaže osnovnim elementarnim kapacitetima, odnosno da nema dobru upravu. Državni funkcioneri će uvek pribegavati eufemističkim frazama u pogledu incidenata, rogobatnim i besmislenim sintagmama, jer naprosto nemaju spremnost da se uhvate u koštac sa ovim problemima.
Na ovo pitanje je moguće takođe dati odgovor pozivanjem na to kako se u Srbiji razmišlja o državnoj konstrukciji. Nije reč samo o tome da je Srbija nedefinisana ili, kako je to pokojni Đinđić rekao, nedovršena država, nego je reč o tome da srpska politička elita o Srbiji razmišlja kao o nacionalnoj državi. Ona zbog hiljadu stvari ne može realizovati svoj san o nacionalnoj državi, ali istovremeno još dugo neće prestati da ga sanja. U biti, to je osnovni kod razmišljanja srbijanske političke elite. I tu imate jedan za njih frustrirajući raskorak - imaju projekat pripravljanja nacionalne države, a nemaju osnovne resurse za to, nemaju niti odgovarajući međunarodni kontekst da se to realizuje...
Laslo je koristio sintagmu liberalni nacionalizam, koji čudno zvuči u prvom trenutku. Primetio sam da uvek imam problema kada u Beogradu koristim tu sintagmu: kada je izgovorim, usledi drvlje i kamenje - kažu: ne može liberalizam da bude nešto drugo od liberalizma i njemu se ništa ne može pridodati. Ali u svim aspektima vidite da je osnovni ideološki srbijanske političke elite - pokušaj sinteze liberalizma i nacionalizma.
Pitanje koje ste postavili tiče se slobode, ali slobode u kom smislu? Sloboda nije ako neko izgovara bez ikakvih konsekvenci reči mržnje. Možda je jedna takva vrsta libertanizma, kvazislobodarstva, postojala u jednom periodu u SAD. Ali u Evropi, koja ima jednu opterećujuću prošlost, koja ima lokalnu memoriju Prvog i Drugog svetskog rata, niko ne shvata slobodu javnog govora u smislu da mogu da izgovorim bilo šta, pa čak i nešto naopako, nešto što može imati negativne posledice. To je jedno naopako shvatanje demokratije.
Problem je što takve besmislice izgovaraju reprezentativni političari. Očigledno je to već postao jedan ideološki kod, jedna vrsta alibija kada ne žele da se suoče sa rečima mržnje, sa produkcijom posredstvom reči. Reči nikada nisu samo ogledalo, one stvaraju stvarnost. Napokon, to novinari najbolje znaju! Ako ništa drugo, medijska situacija tokom devedesetih godina u ex-Jugoslaviji nas je poučila, posredovala nam je tu vrstu pouke, da reči itetako stvaraju stvarnost.
|
