Prostorije Nezavisnog društva novinara Vojvodine,
Novi Sad ,
17. 06. 2005, 18h
UČESTVOVALI:
Dragan Bosiljkić, rukovodilac odeljenja za privatizaciju medija Agencije za privatizaciju
Slobodan Đorić, član Saveta Republičke radiodifuzne agencija
Dragan Milanović Pilac, UGS "Nezavisnost"
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a
Dinko Gruhonjić:
Drage kolege, dragi gosti, zahvaljujem vam što ste večeras došli u prostorije Nezavisnog društva novinara Vojvodine, na tribinu "Privatizacija javnih i društvenih medija", koju organizujemo u okviru serije javnih tribina "Mediji i antimediji". Reč je o veoma aktuelnoj temi, o oblasti koja je daleko od onoga što bismo mogli nazvati uređenom. Reč ćemo prepustiti Draganu Bosiljkiću, iz Agencije za privatizaciju, koji će, pretpostavljam, biti vaš zanimljiv sagovornik.
Dragan Bosiljkić:
Iako bi ovi letnji meseci trebalo da oznace mirniji period u svim sferama društva, izgleda da ce biti veoma topli i veoma užurbani u sferi privatizacije medija. Generalno, problem privatizacije medija možemo podeliti na dva dela: na problem privatizacije štampanih medija i problem privatizacije elektronskih medija.
Privatizaciju štampanih medija definiše Zakon o javnom informisanju, koji doduše eksplicitno ne spominje obavezu privatizacije štampanih medija, ali spominje rok kada prestaju sa radom mediji u društvenom i javnom vlasništvu. Kao što znate, taj rok je prošao 22. aprila i, trenutno, štampani mediji rade u jednoj vrsti pravnog vakuuma. Odmah moram da se ogradim i da kažem da niko od nas ovde prisutnih nije odgovoran za to, s obzirom na cinjenicu da su štampani mediji ciji su osnivaci lokalne samouprave zapravo - državni mediji, odnosno svojina Republike Srbije. Inicijativu za njihovu privatizaciju moralo je da pokrene nadležno republicko ministarstvo - Ministarstvo kulture Republike Srbije. Medutim, to Ministarstvo se sve do aprila ove godine, kada se rok za privatizaciju primakao na dve nedelje, uopšte na ovu temu nije oglašavalo. Tek tada su pokrenuli inicijativu za produženje ovog roka.
U meduvremenu, Agencija za privatizaciju i Ministarstvo za privredu imali su razgovor sa Ministarstvom kulture. Dogovoreno je da, bez obzira na pravni vakuum u kojem funkcionišu štampani mediji, Agencija i Ministarstvo za privredu pokrenu inicijativu za privatizaciju štampanih medija u javnom odnosno državnom vlasništvu. To se ne odnosi na one mešovite medije, odnosno elektronske medije koji imaju i štampana izdanja. Možemo stoga sada da kažemo da, što se tice privatizacije štampanih medija, više nemamo proceduralnih prepreka. Agencija za privatizaciju je u procesu identifikacije štampanih medija na terenu, s obzirom da ne postoji jedinstven, zvanicni, državni registar medija iz kojeg bismo mogli da dobijemo podatke. Podatke prikupljamo uz pomoc naših regionalnih kancelarija u Novom Sadu, Kragujevcu, Kraljevu i Nišu. Takode ih prikupljamo i uz pomoc lokalnih samouprava, kojima smo se obratili cirkularnim pismom. Neki su nam odgovorili, mnogi nisu, ali proces je krenuo, što je najbitnije!
Treba napomenuti da je za privatizaciju štampanih medija, ali i elektronskih, potrebna saglasnost Vlade Srbije, s obzirom da su u pitanju mediji u državnoj svojini. To proceduru cini komplikovanijom. Prošle nedelje na sednici Vlade "prošla" je saglasnost za privatizaciju prva cetiri štampana medija - u pitanju su: "Glas komune" iz Apatina, "Vršacka kula" iz Vršca, "Knjaževac" iz Knjaževca i leskovacka "Naša rec". To su, prakticno, prva cetiri javna medijska preduzeca koja krecu u privatizaciju, a mi ocekujemo da ce uskoro biti pokrenuta inicijativa za privatizaciju još desetak medija.
Agencija za privatizaciju se nalazi pomalo u nezgodnoj situaciju, jer pre nego krenemo u proces privatizacije, moramo dobiti saglasnost od lokalne samouprave i nadležnog ministarstva (kulture). Verovatno ce biti postavljeno sasvim logicno pitanje: šta ako lokalna samouprava ne da saglasnost. Naše je da tu saglasnots tražimo, a ako oni odbiju da je daju, mi cemo biti prinudeni da, i bez njihove saglasnosti, zbog roka za privatizaciju, po automatizmu pokrenemo inicijativu za privatizaciju.
Što se tice elektronskih medija, svi znate da njihovu privatizaciju definiše Zakon o radiodifuziji. Odnosno, Zakon o radiodifuziji odreduje nacin i proces privatizacije elektronskih medija, ali kaže da se bliže odredbe i pravila odreduju pravilnikom koji treba da donese nadležno ministarstvo, a to je i u ovom slucaju Ministarstvo kulture. Tu smo imali problem jer se Ministarstvo kulture u prošlom sazivu Vlade Srbije, po sopstvenom priznanju, nije prepoznalo u tom clanu zakona, odnosno mislili su da je za pravilnik nadležno Ministarstvo privrede. Pa se to oteglo, pa su došli izbori, pa je došla nova postava u Ministarstvu kulture... Sve je to dugo trajalo, a onda su izdali jednu verziju pravilnika koji je medutim sa stanovišta privatizacione procedure bio potpuno nesprovodiv! Jednostavno, nije bio kompatibilan sa privatizacionom procedurom i prakticno je onemogucavao da uopšte udemo u proces privatizacije. Problem se krio, pre svega, u cinjenici da je pravilnik definisao da predmet privatizacije mogu biti samo oni mediji koji su svoj rad uskladili sa Zakonom o radiodifuziji, a to prakticno znaci da bi u privatizaciju mogli da udu samo oni mediji koji su na tenderu za frekvenciju, raspisanom od strane Republicke radio-difuzne agencije, dobili frekvenciju i koji, prakticno, rade legalno. S obzirom da je bila, kao što je poznato, velika gužva oko izbora clanova Saveta RRA - sami znate šta se sve tu dešavalo! - politicki potresi su uzrokovali da se raspisivanje tendera za dodelu frekvencija produži unedogled. To nas je dovelo u situaciju da rok za privatizaciju istice u julu 2006. godine, a, po proceni gospodina Slobodana Đorica, tender za frekvenciju bice raspisan tek pocetkom 2007. Iz tog razloga, prvi pravilnik je bio nesprovodiv.
Da bi prebrodili nezgodnu situaciju, Agencija za privatizaciju, zajedno sa Misijom OEBS-a, pokrenula je inicijativu i izvršila pritisak na Ministarstvo kulture da se što pre pravilnik izmeni. Cak smo sami napravili predlog novog pravilnika. Pre tri meseca je usledio prvi, vrlo kvalitetan sastanak, na kom su bili predstavnici RRA, Ministarstva kulture, Agencije za privatizaciju i Misije OEBS-a, i pocelo je sa usaglašavanjem novog pravilnika, koji je prakticno završen pre dve nedelje, a prošle nedelje ga je potpisao ministar Kojadinovic. Ocekujemo da ce vrlo brzo biti objavljen i u Službenom listu, te ce, po njegovom objavljivanju, Agencija za privatizaciju biti u mogucnosti da otpocne privatizaciju elektronskih medija.
U novom pravilniku nalaze se odredbe koje omogucavaju privatizaciju elektronskih medija bez dodele frekvencije. Agencija za privatizaciju smatra da tom odredbom u pravilniku omogucavamo onim lokalnim medijima koji su u lošem finansijskom stanju, i cija je oprema zastarela, da svežim kapitalom od privatizacije obnove tehniku i sredstva i budu u mnogo boljoj poziciji na predstojecem tenderu za dodelu frekvencija.
Što se tice drugih odredbi, najvažnija je ona koja reguliše da je novi vlasnik dužan da najmanje pet godina nastavi kontinuitet proizvodnje i emitovanja, osim u slucaju da na tenderu ne dobije frekvenciju za emitovanje: u tom slucaju je dozvoljeno da se promeni delatnost preduzeca. Pravilnikom je takode utvrdena veza izmedu Republicke radio-difuzne agencije i Agencije za privatizaciju, s obzirom da ce svi ucesnici koji se prijavljuju na tenderu i aukciju biti dužni da prilože mišljenje RRA da u slucaju kupovine medija nece doci do nedozvoljene medijske koncentracije. Potrebno je i mišljenje RRA da su u pitanju lica koja, u skladu sa Zakonom o radiodifuziji, mogu biti kupci medija. To reguliše clan 42 Zakona o radiodifuziji, koji onemogucava da vlasnici medija budu politicke partije, lideri partija, i tako dalje.
Paralelno sa prikupljanjem podataka o štampanim medijima, Agencija prikuplja i podatke o elektronskim medijima. Naše su procene da ima otprilike - to još ne možemo sa sigurnošcu da kažemo - 150 medija za privatizaciju, a vecina njih je elektronska - 120 do 130.
Identifikovali smo i neke probleme na terenu. Recimo, neki se mediji nalaze u okviru odredenih ustanova, kulturnih centara i slicno. No, ti problemi ce se rešavati od slucaja do slucaja. Agencija ce prakticno nalagati izdvajanje tih medija iz ustanova. Najverovatnije ce se nalagati i razdvajanje štampanih i elektronskih medija, kako bi se izvršila odvojena privatizacija.
U slucaju medija na jezicima nacionalnih manjina, Agencija ce posebnim odredbama u kupoprodajnom ugovoru zaštiti ove medije - novi kupac bice u obavezi da nastavi sa emitovanjem istog programa, i slicno. A te odredbe dogovoricemo, od slucaja do slucaja, sa sadašnjim menadžmentom medija.
Dinko Gruhonjić:
Dragane, kako je regulisano učešće stranog kapitala u privatizaciji elektronskih medija?
Dragan Bosiljkić:
Pravilnik to ne obuhvaća, s obzirom da se stranim kapitalom bavi Zakon o radiodifuziji, koji definiše da stranci mogu biti vlasnici do 49 odsto osnivačkog kapitala elektronskog medija.
Pitanje iz publike:
Malo sam zakasnila, pa se izvinjavam ako postavljam pitanje na koje ste već odgovorili. Da li pravilnik, o kojem je reč, određuje način privatizacije štampanih medija na manjinskim jezicima?
Dragan Bosiljkić:
Ne, pravilnik određuje samo način privatizacije elektronskih medija. Što se tiče štampanih medija, to je posebna tema, s obzirom da postoji određeni spor o medijima čija su osnivačka prava preneta na nacionalne savete. To će se rešavati na nivou između pokrajinske i republičke vlade, s obzirom da postoje dva različita tumačenja.
Po jednom, država ne može više finansirati medije, a praktično će ti mediji i dalje, doduše indirektno biti finansirani od države, s obzirom da se nacionalni saveti finansiraju na taj način. Međutim, predstavni AP Vojvodine kažu da, sa druge strane, oni imaju zakonski osnov za finansiranje manjinskih medija, jer je država dužna da pomaže izdavanje novina na manjinskim jezicima. Pitanje medija čija su osnivačka prava prenesena na nacionalne savete biće rešeno posebnim dogovorm pokrajinske i republičke vlade.
Pitanje iz publike:
Da li postoji vremenski okvir u kome će se to rešavati?
Dragan Bosiljkić:
Rok za privatizaciju štampanih medija, po predlogu izmena Zakona o javnom informisanju, trebalo bi da bude jul 2006. godine, tako da se sve to mora rešiti u roku od godinu dana. Te proceduralne stvari se moraju rešiti do jeseni da bi, prosto, moglo da se uđe u tehničke detalje vezane za privatizaciju, naravno ukoliko se odluči da mediji čiji su osnivači nacionalni saveti uopšte budu privatizovani.
Pitanje iz publike:
Da li je moguće da neka lokalna samouprava samoinicijativno pre privatizacije prenese osnivačka prava na nekoga drugoga?
Dragan Bosiljkić:
Ne. Lokalna samouprava ne može da prenese svoja osnivačka prava bez saglasnosti Direkcije za imovinu Republike Srbije, jer su lokalni mediji, po onom nesrećnom zakonu koji je Milošević doneo 1996. godine da bi razvlastio opozicione opštine, u vlasništvu države. Znači, grad i opštine nisu vlasnici, već samo osnivači.
Ali, mi imamo opštine koje su pokazale inicijativu, koje se nama javljaju sa željom da se mediji privatizuju, ali da ih oni privatizuju. Imamo slučaj u Gadžinom Hanu, gde jedan medij funkcioniše u okviru preduzeća za izgradnju puteva. Ima vrlo čudnih slučajeva, ali sve se mora rešavati u hodu.
Pitanje iz publike:
Šta će se dešavati sa imovinom medija? Mnogi mediji imaju problem sa poslovnim prostorom?
Dragan Bosiljkić:
Prema IREX-ovom istraživanju, 90 odsto medija čiji je osnivač lokalna samouprava nemaju svoju imovinu u smislu nekretnina nego su korisnici opštinskih zgrada. Tu postoji više varijanta: najbolje je ako imovinu u dogovoru sa opštinom prebacite u vlasništvo medija - to će biti veliki podstrek za privatizaciju, odnosno medij će biti mnogo atraktivniji za prodaju. Ako to nije moguće, onda predložim da napravite dobre ugovore za zakup prostorija pre privatizacije, i to na duži rok. Napravite, recimo, ugovor sa opštinom za zakup tih prostorija na, recimo, dvadesetak godina bez naknade, odnosno plaćajte prostor kroz kompenzaciju sa oglasnim prostorom. Jer, opština je po Zakonu o lokalnoj samoupravi dužna da se obraća građanima, dužna da se oglašava. Preporučujem vam takođe da napravite dobar kolektivni ugovor, jer će novi vlasnik biti dužan da ga poštuje.
Pitanje iz publike:
Da li frekvencija ulazi u kapital preduzeća?
Dragan Bosiljkić:
Svakako da. Ako u međuvremenu, pre privatizacije dobijete frekvenciju, ona će svakako ući u kapital preduzeća. Međutim, plašim se da tender za frekvencije neće biti raspisan pre privatizacije.
Slobodan Đorić:
Izvinjavam se, imam jedno pitanje. U Zakonu o radiodifuziji postoji jedan član koji kaže da se naknade za emitovanje programa ne naplaćuju opštinskim emiterima, a u mešovitom vlasništvu naplaćuju se obrnuto srazmerno kapitalu opštine u tom mešovitom preduzeću. Da li i u kolikoj meri opština može prilikom privatizacije da zadrži deo kapitala?
Dragan Bosiljkić:
Ne može.
Slobodan Đorić:
Znači, ta odredba praktično nema nikakvog značaja?
Dragan Bosiljkić:
Da.
Pitanje iz publike:
Mislim da je pitanje frekvencije veoma važno i smatram da će cena elektronskim medijima biti veća ukoliko oni pre privatizacije dobiju frekvenciju. Možda bi trebalo prvo dodeliti frekvencije pa onda ući u proces privatizacije?
Dragan Bosiljkić:
Rok za privatizaciju elektronskih medija je jul 2006. A prema nekim procenama tek krajem 2006. ili početkom 2007. biće raspisan tender za lokalne frekvencije.
Pitanje iz publike:
To znači da se smanjuje vrednost medija! Jer kupovanje elektronskog medija je kao kupovanje mačke u džaku!
Dragan Bosiljkić:
Svaki medij će dostići svoju tržišnu vrednost, to ćete videti. Ni B92 nije imao frekvenciju kada mu se privatizovalo 30 odsto kapitala, pa je postignuta visoka cena. Generalno, mi imao veoma atraktivnih lokalnih medija. Imamo, recimo, TV Kragujevac, koja je veoma atraktivna televizija, imamo TV Apolo, koji je takođe atraktivan bez obzira što nema frekvenciju, pa Studio B. Sada inače niko u zemlji nema legalnu frekvenciju osim RTS-a. Zbog toga, mediji bez frekvencije nisu u gubitku u odnosu na neke druge, znači svi su u istoj situaciji. Mi smatramo da je bolje da se privatizuju sada i da kroz privatizaciju steknu kapital za opremu i da time maju veću šansu za frekvenciju.
Pitanje iz publike:
Ali, ko će ulagati u takve medije, bez frekvencije, sa neizvesnošću?
Dragan Bosiljkić:
Ima li biznisa bez rizika, pitam ja vas!
Slobodan Đorić:
Kada smo kod toga da li se elektronski mediji privatizuju sa dozvolama ili bez njih, mi iz Saveta Republičke radio-difuzne agencije bili smo protiv toga da se opštinske stanice privatizuju bez dozvole za frekvenciju, odnosno bez konkursnog postupka. Onaj ko kupuje, može da kupi i mačku u džaku ako hoće. Međutim, jedna lokalna stanica može biti jeftinija, a može biti i skuplja. Upravo smo zbog toga preuzeli inicijativu da zakonodavcu predložimo da pomeri rok za privatizaciju - ne da zaustavi privatizaciju, jer nema smetnje da ona krene za nekoliko dana, čim izađe pravilnik u "Službenom listu" - već da pomeri rok iz jednog prostog razloga: Zakon o radiodifuziji od 2002. godine, kada je usvojen, ni do danas nije počeo da živi. Što se tiče emitera, on je mrtvo slovo na papiru. Prema tome, ako se kasni tri godine, to je period za koji bi trebalo produžiti razne rokove, pa i rok za privatizaciju medija.
Moram reći da pravo na frekvenciju ne znači samo pravo na frekvenciju već i dozvolu za rad. A dozvola za rad sadrži i područje pokrivanja, servisnu zonu, medijsko i oglasno tržište. Takođe, tek će biti određeno da li će, recimo, u Novom Sadu biti dve ili 12 televizijskih stanica. Sve su to izuzetno važni elementi za biznis-plan, odnosno podaci bez kojih nije moguće napraviti biznis-plan i proceniti vrednost određenog medija. Osim toga, važno je i to kako će izgledati standardi koje će RRA da propišu emiterima da bi ovi mogli uopšte da izađu na tender za frekvencije, a postoji još niz drugih pitanja na koje budući kupac u ovom času nema nikakvog odgovora. Smatramo da će zbog toga cene medija biti izuzetno niske, jer vlada potpuna neizvesnost. Bez dozvole, sve ostalo ostaje obično gvožđe.
Obaveza onog ko kupi neku stanicu je da pet godina održava program po koncepciji koja je ta stanica do tada imala, i to je veoma važno za novinare, a pogotovo važno za predstavnike nacionalnih manjina. Druga obaveza je da, posle privatizacije, stanica učestvuju na konkursu za frekvencije. Međutim, nemoguće je obaveziti kupca da i dobije tu frekvenciju. Tako da dolazimo u situaciju da će se onaj ko zaista želi da se bavi radiodifuzijom potruditi da zadovolji konkursne uslove i dobije dozvolu za emitovanje, ali, istovremeno, onaj ko je kupio stanicu iz nekog drugog razloga - treba mu zgrada ili šta drugo - potrudiće se da dozvolu ne dobije. Samim tim, neće biti u mogućnosti da ispoštuje obaveze. I to je moguće po zakonu. Dakle, pitanje je avanturistike ko će se upustiti u privatizaciju pod takvim uslovima. Da li će to biti konzorcijum novinara, odnosno zaposlenih, ili konkurencija koja će kupiti stanicu pa je posle zatvoriti?!
Ukoliko bi se prihvatio naš zahtev za produženje roka za privatizaciju, postojale bi šanse da svi emiteri prođu kroz konkursnu proceduru. A konkursna procedura će potrajati najmanje dve godine.
Važno je reći da je nemoguće trgovati dozvolama za frekvenciju. Budući kupac koji kupi stanicu sa dozvolom, samo će tražiti dozvolu da nastavi emitovanje u tom pogledu. On je u velikoj prednosti, jer ne kupuje samo imovinu već i pravo, što znači da će stanice imati veću cenu.
Pitanje iz publike:
Šta će se desiti sa onim elektronskim medijima koji ne budu kupljeni, a koji emituju programe na više jezika, odnosno na jezicima manjina?
Dragan Bosiljkić:
Vaše pitanje bih mogao podeliti na dva dela. Jedan deo se odnosi na tržište. Znači, privatizacija se odigrava prema zakonima tržišta. Država ne može nikoga da natera da kupi neki medij. Ukoliko se desi da zbog nedovoljne atraktivnosti takvih medija, dođe do zatvaranja i gašenja, država je dužna da na drugi način nadoknadi pad standarda u pravima nacionalnih manjina, recimo emitujući više programa na jezicima manjina na javnom servisu.
Slobodan Đorić:
Ima tu još nešto. Oni koji na određenom području u svojoj programskoj koncepciji imaju (i) program na jezicima nacionalnih manjina, imaće prednost u odnosu na druge medije na tenderu za dodelu frekvencija.
Dinko Gruhonjić:
Dragane, da li biste odgovorili na konstataciju gospodina Đorića da bi možda ipak trebalo produžiti rok za privatizaciju elektronskih medija?
Dragan Bosiljkić:
To je već do Vlade Srbije, Agencija za privatizaciju sprovodi proceduru koju joj Ministarstvo privrede naloži. Međutim, uvažavajući argumente gospodina Đorića, spomenuo bih drugo stanovište. Sa terena nam stižu informacije i pritužbe da postoji trend smanjivanja ulaganja u lokalne medije. Lokalna samouprava kaže: ja neću više da dajem pare vama ili ću vam davati mnogo manje, jer ćete vi biti privatizovani, a mi ćemo dobiti samo pet odsto od privatizacije - mudrije je da novac uložimo u nešto drugo, u infrastrukturu... Imamo takve informacije, a velika većina lokalnih medija u tehničkom smislu je u veoma lošoj situaciji. Idući tom logikom, ukoliko bismo čekali dodelu frekvencije, mi možda ne bismo imali šta da privatizujemo, jer teško da će neko ubediti opštinu da ulaže novac u lokalnu radio-stanicu, jer ova mora da se spremi za tender. To neće biti nikakav argument, jer opštine od prodaje tog medija praktično neće imati ništa. Dakle, postoji bojazan da većina medija na taj način uopšte neće doći do privatizacije, već će biti ugašeni.
Bez obzira na sve, mislim da cena medija neće biti tako niska, s obzirom da dobar deo lokalnih medija predstavljaju medije od integriteta, koji imaju tradiciju i koji imaju, što je popularno u poslednje vreme reći - "brend"!
Inače, Zakon o radiodifuziji predviđa mogućnost umrežavanja medija, i to može biti interesantno za nekoga - ko ima lokalnu ili regionalnu frekvenciju kroz umrežavanje može dobiti program sa nacionalnim pokrivanjem.
Pitanje iz publike:
Šta će biti posle pet godina?
Dragan Bosiljkić:
Pa, ili ćete frekvenciju imati ili je nećete imati. Klauzula pravilnika kaže da je emiter dužan da nastavi pet godina sa emitovanjem programa po postojećoj programskoj koncepciji, osim ako ne dobije frekvenciju. A ako se ne dobije frekvencija ili ako se izgubi, ni to nije kraj sveta. U Engleskoj imate slučaj da je jedna televzijska stanica izgubila frekvenciju za rad pa je potom postala produkcijska kuća, i to velika produkcijska kuća. Dakle, neće biti tragedija ni ako se tako nešto desi.
Pitanje iz publike:
Mislila sam na nešto drugo. Naša radijska stanica recimo emituje program na tri jezika. Da li će novi vlasnik biti u obavezi i da posle pet godina nastavi program na tri jezika, odnosno da li ima takva garancija?
Dragan Bosiljkić:
Agencija za privatizaciju će rešavati od slučaja do slučaja, jer Agencija ima pravo da unosi posebne odredbe u kupoprodajni ugovor. Postoji dakle i takav mehanizam da se zaštiti struktura programa.
Slobodan Đorić:
Ima još jedna vrsta zaštite. Pretpostavljam da će se dozvola za rad davati na osam godina. Ako on posle pet godina odluči da ne emituje program na jezicima nacionalnih manjina, on mora da promeni programsku koncepciju. A da bi promenio programsku koncepciju zbog koje je dobio dozvolu, on mora da se obrati RRA i da traži dozvolu za promenu koncepcije. To je takođe jedna vrsta mehanizma zaštite. Takođe, ukoliko se on ugasi posle pet godina, nama ostaje slobodna frekvencija, te opet možemo da raspišemo konkurs.
Dragan Bosiljkić:
Takođe, država može da donese odluku, što bi bilo logično, da počne sa subvencionisanjem programa na manjinskim jezicima, da daje grantove za programe pa će se onda privatnici utrkivati ko će to da uzme. Dakle, to nije samo stvar procedure privatizacije niti je samo do RRA, već je generalno do strategije koju jedna država ima na polju zaštite prava nacionalnih manjina.
(...)
Slobodan Đorić:
U toku je izrada Radio-frekvencijskog plana, koji je izuzetno značajan. On će regulisati na kom području, u kojim gradovima će biti dozvoljeno da se emituje program. Za regionalna područja računamo na dva do četiri emitera. To područje treba da obuhvati najmanje 500.000 stanovnika, broj stanovnika je značajan jer ne možemo druge parametre da upotrebimo u ovom času. Zbog toga da bi regionalna televizijska i radio-stanica mogla da se održava u celosti od oglasnog odnosno medijskog tržišta.
Izuzetno je važno da kažem da ćemo, iako to u Zakonu o radio-difuziji nije izričito rečeno, gledati da se one radijske i televizijske stanice koje su tercijarna delatnost pojedinih firmi odvoje od tih firmi i postanu nezavisna pravna lica. Mislim da je potpuno nelogično da za frekvenciju konkuriše recimo neki Radio-Papak koji je deo mesne industrije "Papak".
Kada se situacija raščisti u etru, oni koji ostaju moći će ne samo prosto da žive nego i da se razvijaju. Mi ćemo kao RRA izdati sva pravila igre - šta su programski standardi - radimo upravo na tome - šta su kadrovski kriterijumi, šta su tehnički kriterijumi, itd. Oni će važiti načelno za sve, ali sa jednom razlikom da će biti najoštriji za emitere sa nacionalnim pokrivanjem, a najblaži za lokalne emitere, za emitere nacionalnih manjina i nevladinih organizacija. Tako da će tu doći do neke pravde u tom smislu, ali bez obzira da li je stanica velika ili mala, moraće da ima profesionalne tehničke standarde. I neće moći da u programskoj koncepciji piše romane, a da od toga ne bude ništa i da dolazi u sukob sa našom agencijom i monitoring službom, već jednu apsolutnu realnost koja je održiva u programskom smislu.
Dragan Milanović Pilac:
Sindikati su uvek na kraju, a oni govore ono što bi zaposlene trebalo da interesuje, a ne ono na šta oni ne mogu da utiču. Ono što mogu zaposleni je da kada dođe do privatizacije medija, svojom voljom iskoriste ono što im omogućava Zakon o radu, koji daje ogromne mogućnosti, i nateraju svoje poslodavce da njihova prava poštuju. Evropska direktiva broj 2001/23 uređuje prava zaposlenih i obaveze poslodavca kod promene vlasnika i statusne promene preoduzeća, i to naše zakonodavstvo mora da poštuje. Ono je to ugradilo u proceduru koja je definisana Zakonom o radu u članovima od 148. do 153, koji definišu šta poslodavac sledbenik u odnosu na poslodavca prethodnika mora da zakonski poštuje. A to su sva opšta akta, pre svega, kolektivni ugovor. Poslodavac sledbenik mora da kolektivni ugovor primenjuje godinu dana po privatizaciji ili do isteka roka na koji je ugovor potpisan. To je važno, jer kolektivni ugovor sadrži, kao prvo, platu zaposlenih, potom njihova prava na radno vreme, itd. Mnogi će ostati bez posla, a kolektivni ugovor može definisati bolje uslove za one koji postanu tehnološki višak.
Veoma važno je i to što postoji obaveza poslodavca naslednika da konsultuje reprezentativni sindikat i obavesti ga o svakoj promeni u preduzeću, bilo da je u pitanju statusna, organizaciona ili finansijska promena. A ako nemate sindikat, poslodavac je dužan samo da vas obavesti da je uradio to i to, i tu se završava njegova obaveza. Istorijska šansa je to što se sadašnji poslodavac i zaposleni praktično nalaze u istom košu. Zbog toga, poručujem sadašnjim poslodavcima i novinarima - napravite kolektivni ugovor i inicirajte, ukoliko ga nema, osnivanje sindikata. Napravite reprezentativni sindikat u firmi, tako ćete bar na godinu dana biti zaštićeni i moći ćete da se prilagodite novom tajkunu, koji - to treba da znate - neće imati milosti prema vama. Ako tog nemate, onog trenutka kada dođe poslodavac, tog trenutka ste bez ikakvog prava. A novi poslodavac sigurno neće hteti da potpiše kolektivni ugovor - to je iskustvo koje mi imamo u dosadašnjoj privatizaciji.
|
