Srpski

Mađarski

Slovački

Rusinski

Rumunski

Hotel "Narvik",
Kikinda,
10. 06. 2005, 18.30h

UČESTVOVALI:
Filip David, književnik
Teofil Pančić, novinski pisac
Aleksandra Jovićević, teatrologinja i ex pomoćnica ministra kulture u Vladi Srbije
Branimir Stojanović, filozofski pisac
Nedim Sejdinović, generalni sekretar Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Nedim Sejdinović, generalni sekretar NDNV:

Dragi gosti, dragi posetioci, dobro došli na tribinu "Kultura i mediji: Može li se preskočiti senka zla?" , koju Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje uz pomoć naših prijatelja iz "Kikindskih". Ovo je treća tribina iz ciklusa javnih tribina NDNV-a u gradovima Vojvodine pod zajedničkim naslovom "Mediji i antimediji". Podsetiću vas da smo pre večerašnje tribine imali skupove u Pančevu i Zrenjaninu, na kojim smo razgovarali na teme: "Sumrak novinarstva u Srbiji" i "Etika u medijima".
Pre nego što prepustim reč našim gostima, spomenuo bih samo da mediji po definiciji nisu, niti mogu da budu puko sredstvo za informisanje, već su oni - možda i pre svega - kulturno dobro ili kulturološki fenomen. E sad da li se za naše medije može upotrebiti termin "dobro", to je stvar o kojoj ćemo večeras razgovarati.
Filipe, vi ste jedan od autora i potpisnika, pored nekoliko uglednih intelektualaca, pisma upozorenja koje ste uputili našoj javnosti pre skoro tri godine, u ono vreme kada se u Srbiji još uvek sanjao petooktobarski san. U pismu ste skrenuli pažnju da je populizam i ekstremizam još uvek dominanta našeg javnog mnjenja i konstatovali, citiram:
"Upozoravamo našu javnost da je preduslov svih promena, političkih, ekonomskih i kulturnih, promena kulturnog modela koji je proizveo ne samo političare Miloševićevog tipa nego i način mišljenja odgovoran za velike katastrofe što su nas poslednjih godina zadesile."
To pismo je naišlo na negativnu reakciju u medijima, pa i među intelektualcima liberalnih ili kvaziliberalnih usmerenja. Kako sada stvari stoje sa kulturnim modelom, i šta vas je ponukalo da to pismo uputite našoj javnosti?

Filip David, književnik:

Osnovni razlog je bila situacija u kojoj smo se nalazili. Pre nedelju dana jedna slična grupa se sastala i, sećajući se tih trenutaka, sećajući se onoga što smo napisali tada, tri meseca pre ubistva premijera Đinđića, zaključili smo da to pismo, sada kada se čita, izgleda kao maltene upozorenje da se tako nešto može dogoditi. Razgovarali smo i o tome da bi bilo neophodno poslati neko novo pismo upozorenja, pošto se, po mom dubokom uverenju, situacija nije popravila nego je u mnogo čemu postala i gora. Samo je pitanje koliko to pismo upozorenja danas može imati smisla, jer toliko postoji buke i besa, galame na sve strane, na našoj političkoj i intelektualnoj sceni, da pisanje takvih pisama ne može da ima čak ni upozoravajući karakter.
Suština je priča o kulturnom modelu. Zašto je naša situacija ovakva, šta se ovde događa? Sve izgleda kao jedna velika zbrka, jedan veliki haos. Međutim, ako se analitički posmatraju stvari, vidi se da iza te zbrke stoji kulturni model, koji je ostao nepromenjen i dominantan.
Taj kulturni model je palanačko-populistički kulturni model. Ovde bih pojednostavio tezu iz toliko citirane "Filozofije palanke" Radeta Konstantinovića, iz koje bih izvukao jednu rečenicu kao zaključak, koja je za nas u ovom političkom trenutku bitna, a to je da taj palanački model pre ili kasnije stvara nacizam. I tu je Rade vrlo jasan i kategoričan - srpski nacizam.
Šta je zapravo kulturni model? Tu ima dosta nerazumevanja. Kulturni model je ukupni način mišljenja koji se formira, ne u jednom trenutku, nego negde decenijama, negde godinama, a negde bogami i vekovima. Kao što je Danijel Goldhagen u svojoj knjizi "Hitlerovi dobrovoljni dželati" dokazao po mom uverenju, Hitlerov kulturni model stvaran je 150 godina i više. Hitler je bio samo krajnji domet tog modela, neko ko je izvršio ono što je u tom kulturnom modelu bilo sadržano, a to su strašni zločini koji su se dešavali u Drugom svetskom ratu.
Rade Konstantinović kaže na jednom mestu, govoreći o tom kulturnom modelu, u svom znamenitom delu "Biće i jezik", da je monah-pesnik Mitrofan Matić tražio boga a našao Dimitrija Ljotića. To se može primeniti na mnoge od naših današnjih intelektualaca, koji su našli svog Dimitrija Ljotića, bukvalno ili u metaforičkom smislu. Naravno, najbolje oličenje tog kulturnog modela je poznati svetac Nikolaj Velimirović, za koga je Mirko Đorđević s pravom napisao da su njegov lik i njegovo delo - trijumf filozofije palanke.
Treba imati jednu stvar na umu: svaka kultura, pa i ova palanačka, ima svoj profilisan kulturni model, odnosno način mišljenja. Često se kod nas citira Gebels, kada je rekao - i rekao je, ali to nije njegova originalna misao - "kada čujem kultura, ja odmah vadim pištolj". To je 1921. godine izrekao prvi put zapravo dramski pisac Ernst Jorst u Vajmarskoj republici, suprotstavljajući se njenoj kulturi. Potom je postao član nacističke partije. I nacizam je imao svoju kulturu, kao što je i Vajmarska republika imala svoju. Mi često upotrebljavamo izraz "nekultura" za ono što se kod nas dešava. Međutim, to je jedan određeni kulturni model, a ako mu se ne suprotstavimo - a on je dominantan, on je vladajući - posledice mogu biti katastrofalne.
Spomenuću ovde nekoliko primera kako se taj kulturni model i u kakvim oblicima pojavljuje danas. Nedavno se pojavila jedna knjiga, desetak dana pred obeležavanje 70 godina od rođenja Danila Kiša, izvesnog Nebojše Vasovića - koji čak ne pripada ekstremnim krugovima kalajićevskog tipa, nego navodno ovoj postmodernističkoj inteligenciji - pod nazivom "Lažni car Šćepan Kiš". Ta knjiga je tipični proizvod kulturnog modela o kojem govorimo, tog načina mišljenja. Nije u pitanju kritička knjiga nego, rekao bih, podmuklo delo koje pokušava da na površinu iznese teze palanačkog mišljenja. Prvo, da je ovde uvek postojala zavera u kulturi i da su neki koji ne pripadaju ovoj kulturi - po prezimena možete zaključiti ko je u pitanju: recimo, Oskar Davičo, Erih Koš, Eli Finci i slični - vladali srpskom kulturom, posle rata, a da je Danilo Kiš eksponent takve jedne grupe, daljinski upravljač (bukvalno se koristi taj termin) preko koga se upravlja našom kulturom. To je recimo samo jedan segment, da sada ne analiziramo čitavu knjigu. Moglo se očekivati, da će veliki broj pisaca stati u odbranu Danila Kiša, jer mnogi su iz njegovog šinjela izašli, međutim knjiga je od naše čaršije, čak rekao bih svesrdno, bila prihvaćena i malo je onih koji su o njoj kritički govorili.
Slučaj broj dva. U Parizu je nedavno trebalo da bude održan skup u organizaciji Ministarstva za kulturu i Ministarstva za dijasporu, gde je sprsku kulturu trebalo da predstavlja Isidora Bjelica i Nebojša Pajkić, koji je trebalo da da uvodnu reč u predstavljanju lika i dela Isidore Bjelice. To, znači, organizuju državne institucije, prema njima su, znači, Bjelica i Pajkić vrhunski pisci i kulturni poslenici, koji treba da predstavljaju srpsku kulturu u inostranstvu. Na sreću, ako se tu može govoriti o sreći, oni ipak nisu otišli u Pariz. Zašto? Zato što je to objavljeno u jednom delu naše štampe, pa je pariski "Mond" za to saznao i preveo je podatke o njima, ko su oni i šta su. Pajtić je jedan od osnivača ljotićevske političke organizacije, i tako dalje, a oni su u mesecu kada se obeležava pobeda nad fašizmom, trebali da predstavljaju srpsku kulturu u Parizu. Odustalo se od toga samo da bi se sprečio kulutrni i politički skandal.
Slučaj broj tri - nedavna tribina na Pravnom fakultetu pod nazivom "Oslobađanje Srebrenice", u kojoj je učestvovao ili ju je podržavao veliki broj srpskih intelektualaca. Tribina je, nažalost, samo odrazila ono što je dominantno mišljenje o ratnim zločinima.
U međuvremenu se dogodio i snimak ovog monstruoznog zločina u Srebrenici, ubistva bosanskih mladića. Učinilo se da za trenutak dolazi do osvešćenja, ali ja tvrdim, kategorički - a to mogu primetiti oni koji prate štampu - da se sprema kontranapad. Sve te činjenice kod nas traju dan-dva, a potom ih prekrije nešto drugo. Sledi neka vrsta kontranapada, jer naš kulturni model, taj palanačko-populistički kulturni model, ne može to da prihvati, niti se može menjati. On je takav kakav je. I dok je on dominantan, dok je podržavan od političkih struktura, od većine naših intelektualaca, događaće se i u budućnosti ovo što nam se danas dešava. Tek kada se nađe dovoljno snage da se taj kulturni model promeni, moći ćemo govoriti o suštinskim promenama, koji neće biti samo promene u kulturi, nego će biti i promene na političkom planu, pa, rekao bih, i na ekonomskom planu.
Međutim, situacija uopšte ne deluje optimistično. Palanačko-populistički kulturni model, koji je toliko zla, nevolja i nedaća naneo, čvrsto je ustoličen i nema nade da se može uskoro promeniti.

Nedim Sejdinović:

Kakva je uloga medija u tome, Filipe? Da li mediji u potpunosti podržavaju i podražavaju taj kulturni model?

Filip David:

Naravno. Bez uloge medija, bez uloge televizije, on ne bi mogao da bude toliko dominantan. Naši mediji se nisu suštinski promenili od devedesetih godina. Stvari su malo lakirane, malo su prepokrivene, pre svega pod pritiskom onoga što se događa izvan naše zemlje, pod posrednim ili neposrednim pritiskom međunarodne zajednice, i onda se pazi da se određene granice ne pređu. Ali, mislim da je u pitanju veliko licemerje, kao što je i ponašanje najvećeg dela naše javnosti kada su emitovani ovi jezivi snimci iz Srebrenice - licemerno. Dok se suštinski ne promeni odnos prema stvarnosti, odnos prema našim sopstvenim interesima, dok zapravo ne dođe do stvarnog obračuna, na intelektualnom planu, sa tim kulturnim modelom, ne možemo govoriti o stvarnim promenama.
Bitno je, takođe, reći da Milošević nije stvorio kulturni model o kojem govorimo: Milošević je bio njegov proizvod. Milošević je u jednom trenutku shvatio da se, ako se zakači za taj kulturni model, ako ga prihvati, može održati na vlasti. To je kulturni model iz našeg "događanja naroda", kulturni model koji je sada na vlasti. Sada imamo čistu situaciju: nema Miloševića, ali ostaje taj kulturni model.

Nedim Sejdinović:

Aleksandra, vi ste u postoktobarskoj Srbiji bili deo kulturne vlasti. Mnogi vam spočitavaju, ne vama nego kulturnim vlastima, da niste bili dovoljno dosledni u borbi protiv kulturnog modela o kojem je govorio Filip. Šta vi na to odgovarate? Kakve su bile okolnosti?

Aleksandra Jovićević, teatrološkinja i ex pomoćnica ministra za kulturu i medije u Vladi Srbije:

Teško je odgovoriti na to pitanje. Obraćate se nekome ko nije imao neki naročiti uticaj, jer biti pomoćnik ministra kulture nije neka naročita funkcija. Nas je bukvalno zapao resor medija, odnosno informisanja, i to je potez koji bih ja veoma iskritikovala. Kao da nije bilo prepoznato koliko su značajni mediji, nego su gurnuti pod istu kapu sa kulturom. Mislim da je to bila velika greška iz jednog prostog razloga - nijedan medij nije bio "osvojen" na pravi način.
Izgubljena je medijska bitka - to je moja teza, možda nije tačna, ali govorim iz iskustva nekoga ko je neposredno posmatrao događaje oko atentata na Đinđića. Moram da kažem da je kampanja za ubistvo Đinđića dugo trajala, odnosno njegovo linčovanje je bilo itekako pripremano u medijima. Primetili smo da su u tome učestvovali i neki novinari koji slove za bezazlene i simpatične kolumniste koji imaju komentar na sve. Reći ću i imenom i prezimenom, jedan od njih je Bogdan Tirnanić, koji je svakodnevno pisao protiv Đinđića najodvratnije stvari, a onoga dana kada je premijer ubijen, napisao je da će Đinđić završiti kako zaslužuju oni koji se - da parafraziram - pačaju sa mafijom, kao što završavaju negativci u kaubojskim filmovima: sa licem u prašini.
Uvek pravim žanrovsku razliku i zbog toga me strašno pogađa morbidna žanrovska izmešanost u našoj javnosti. Vi recimo, znate kom žanru pripada Isidora Bjelica. Ona je, prosto, lik iz operete koji ne treba ozbiljno shvatati. Samo ignorisanje je za nju pogubno. Dakle, nije ona klučni problem već je problem činjenica da našom javnošću vladaju voditelji i pisci, voditeljke i spisateljice, koji pripadaju tzv. ozbiljnom diskursu, a koji nude desničarski, mizogini, homofobični, rasistički, ksenofobični, mnogo delikatniji i mnogo teži da uočavanje, ali sve prisutniji, model ponašanja.
Malograđanština o kojoj je Filip govorio sve je prisutnija u nekim medijima. Iznenadićete se ako vam kažem da TV B92 ima veliki broj problematičnih emisija, koje su takođe žanrovski nečiste. Da mi je neko rekao da će se ta stanica, oko koje smo se okupljali do pre nekoliko godina u onim najtežim trenucima borbe protiv Miloševića, pretvoriti u ovo što je danas, ja mu zaista ne bi verovala. Isti spiker koji čita vesti, čita reklame za proizvode u nekom Maksi diskontu. Idu nekakve generičke emisije u kojima gostuju političari, i u kojima se i voditelj i gosti ponašaju kao da nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Ne možete vi sa nekim političarima koji su toliko iskompromitovani u javosti da pričate o cveću i baštama. Nešto tu nije u redu. Neko izgleda bukvalno prebacuje američki model tih raznih emisija, i onda nam to prodaje kao svoj proizvod. Zašto nema nekog boljeg, originalnijeg, politički jačeg programa? Naša medijska scena je do te mere ideološki poremećena da ne možete napraviti nikakvu razliku među žanrovima.
Ovaj snimak zločina u Srebreni priča je za sebe. Po prvi put mi se učinilo da je običan svet uspeo da prepozna o čemu se tu radi, da se radi o zlu koje nema veze sa tim ko je koga ubio. Nekim ljudima je bilo jasno šta se odigralo u Srebrenici, ali ova je slika potvrdila taj užas. Emitovanje ove kasete jeste izazvalo gnušanje, ali je još gore postupila naša tzv. politička elita, koja je na njega veoma cinično reagovala. Da spomenem ovu raspravu oko deklaracije o Srebrenici, kao da tu ima mesta za raspravu, kao da se ne radi o bazičnom humanom potezu da se osude zločini. Od toga, došli smo do deklaracije u kojoj se osuđuju svi zločni, što je idiotski i, pre svega, cinično.
Onda se javlja Milorad Vučelić, koji kao učesnik i vođa Miloševićeve ratnohuškačke kampanje danas sedi u parlamentu i predstavlja mene i vas, i pravi razliku, kako kaže, između ratnih zločina i zločina u ratu. Valjda on u svom izvitoperenom mozgu zna gde se nalazi ta razlika. Onda se javlja naš ministar za kulturu i informisanje i izjavi neverovatnu glupost tipa: pokazali smo tu kasetu, a zašto ne Hrvati i Muslimani ne pokažu slike sa dečijim srpskim prstima oko vrata.
Emisija Olje Bećković "Utisak nedelje" takođe predstavlja udarac žanrovskoj razlici i veoma je problematična u političkom smislu. Poslednje nedelje od deset utisaka šest je bilo posvećeno Srebrenici, tom zločinu, kako je rekao Dejan Popović, rektor Beogradskog univerziteta, pred kojim bi trebalo svi da kleknu i zaćute. Međutim, ona u tu emisiju poziva Aleksandra Tijanića, koji je predstavnik politike vrhunskog cinizma, nasilja, verbalne agresije. Iz pera tog čoveka su izašle najužasnije reči. Ja sam zaista za zakon o političkoj korekltnosti, koji će zabranjivati da se drugi ljudi u novinama nazivaju po polnim organima, i da se vređaju na neki drugi način...
Tirnanić, kog sam malopre spomenula, jednu našu mladu spisateljicu nazvao je bukvalno kurvom i dao joj razne druge epitete. Autor knjige "Lažni car Šćepan Kiš" koristi termin "njegova poliglotska gubica", koji se odnosi na Kiša. Onda, "Narodna knjiga" izdaje knjigu o atentatu na Đinđića, a pre toga je izdala Legijinu knjigu. Te dve knjige, da apsurd bude potpun, na isti način su prelomljene, odnosno imaju isti slovni slog. Legija i Đinđić ulaze u istu ediciju! Potom, Miloš Vasić ode pa primi nagradu Braće Karić. To je neoprostivo! Sve su to pojavni oblici jednog dubokog poremećaja u društvu.
Ne uzemiruje mene to što se Ceca Ražnatović ili Isidora Bjelica pojavljuju na Pinku, to je njihovo polje delovanja, ali me uznemiruje kada Tijanić pedeset puta gostuje na TV B92, kada Olja Bećković zalupi slušalicu čoveku koji kritički govori o popovima koji blagosiljaju ubice... Uznemiruje me kada Narodna knjiga izdaje knjigu o ubistvu Đinđića, kada Miloš Vasić za tu knjigu prima nagradu od Braće Karić...
U pitanju je žanrovska nečistost, ono što je Filip nazvao palanačkim mentalitetom, gde je sve dozvoljeno i gde se sve zaboravlja.

Nedim Sejdinović:

Teofile, da li je kulturnom modelu o kojem su govorili Filip i Aleksandra, Milošević jednog trenutka postao smetnja i kako si se ti lično osećao kada se 6. oktobra 2000. godine na televiziji pojavio, kao pobednik, Matija Bećković?

Teofil Pančić, novinski pisac:

Ja sam jednom rekao - kad si već spomenuo Matiju Bećkovića - da smo se Matija Bećković i ja radovali istoj stvari jedini put, prvi i poslednji, upravo 5. oktobra 2000. godine. Ali, bojim se da su naši razlozi za radost bili drastično različiti, kao što je i to čemu smo se radovali bilo različito i kao što je naše mišljenje šta je dovelo do toga takođe bilo sasvim različito. Šta to znači, zašto smo se mi zajednički radovali samo tog trenutka, i nikada pre i nikada posle? Zato što je upravo taj Milošević i sve što ga oličava, u tom trenutku i nekoliko godina unazad, zaista postao smetnja svima, osim naravno sebi samom i toj nekoj kamarili oko njega. On je bio smetnja i nacionalistima i tzv. mondijalistima, i levičarima i desničarima, i globalistima i antiglobalistima, ali svakome iz svojih razloga, razloga koji se ni na koji način nisu mogli svesti na jedno. On je prosto bio čovek koji je bio gubitnik u svakom smislu...
Često smo varirali, ali hajde da kažemo još jednom: svi su bili protiv Miloševićih ratova, s tim što smo mi bili protiv toga što je on te ratove uopšte vodio, a drugi su, kao recimo Matija Bećković ukoliko njega uzmemo kao metaforu, bili protiv Miloševića zato što je te ratove izgubio. Isto kao što je, recimo, devedesetih godina naš sadašnji premijer Vojislav Koštunica bio veoma kritičan prema Miloševiću, prema njegovoj politici u Bosni, ali to je bila kritika zdesna, to je bila kritika po sistemu - zašto ne ratuje još jače! Pa, recimo Milošević potpiše neki mirovni sporazum, a onda ga Koštunica napadne zato što je uopšte potpisao, zato što pristaje da Srbima pripadne 49 odsto teritorije, a ne 71 odsto, koliko u tom trenutku vojno drže!
Milošević je naprosto postao teret svima. Ako zanemarimo bilo kakav moralni predznak, on je prosto bio neuspešni politčar, on je prosto bio - luzer! U tom smislu je on svima bio na teretu, bukvalno, u najmanju ruku, od 1996-7. godine, a naročito nakon NATO bombardovanja. On je tada bio politički mrtav čovek, samo je bilo pitanje egzekucije, pitanje kada će to da se pretoči u političku realnost.
Spominjano je danas pitanje medija. Mediji su nažalost, kao što je Filip rekao, tu negde, uz sve razlike u nijansama, gde su i bili. To je nažalost tačno, ali ima tu jedna stvar - nije to baš uvek bilo tako! Znate šta je tu zanimljivo? Setite se 5. oktobra uveče i sledećih dana: nije na svetu bilo politički korektnijih televizija od srpskih, nekoliko meseci nakon 5. oktobra. To je bilo čudo jedno, mi smo se odjednom probudili u medijskoj arkadiji. Šta se to dogodilo? Ja bih rekao da je u pitanju bio veliki strah tih nosilaca svega najgoreg, onog malignog duha, strah od toga da je ovde zaista došlo do jednog ozbiljnog prevrata koji se njih i te kako tiče, odnosno koji će imati reperkusije i na njih. U prvih nekoliko meseci nakon 5. oktobra, zaista su mediji bili korektni - tu nije bilo nekih bitnih nacionalističkih ispada. Možda zanatski nije bilo savršeno, ali u nekom političkom i etičkom smislu bilo je vrlo korektno.
Kada je nastao prvi rascep na političkoj sceni nove DOS-ove vlasti, a nastao je na osnovu dileme "izručiti ili ne izručiti Miloševića Haškom tribunalu", tu su se pojavili ovi "genijalci". Iz svojih mišijih rupa počeli su ponovo da izmiljuju i počeo je jedan loš period, koji na neki mutiran način traje i dan-danas.
U devedesetim godina govor mržnje bio je stvar državnih medija, a onda je govor mržnje ušao u privatni sektor! To je fenomen tabloida. Danas su glavno utočište govora mržnje - tabloidi. Prosto, u taj "čudesni svet privatluka" su ušli i tu su našli svoje čvrsto utočište, svoju bazu iz koje truju javnost. Druga je stvar to što su postepeno i drugi mediji, svako na svoj način, iz ovih ili onih razloga, počeli da podlegaju tome. Aleksandra je to već rekla - čak i neki mediji od kojih se to ne očekuje postaju možda ne utočište govora mržnje, ali u svakom slučaju postaju neka vrsta malograđanskih tribina.
A sada da kažem nešto o B92. TV B92 je nastala nakon 5. oktobra. B92 o kojem mi govorimo, koji je nekakav simbol, uvek je bio i ostao samo Radio B92. Nikada ta televizija nije bila nešto drugo nego što je sada. Možda je u samom početku pokušala da bude nekakva alternativa, ali kada su videli da im je rejting gledanosti očajan, a televizija je veoma skupa igračka, onda su se postepeno okrenuli Mirjanama Bobić Mojsilović i celom tom nekom svetu, koji ih je prirodno odvukao ka tome da budu neka umivenija verzija TV Pinka. To je ta stvar - ne možeš biti medijski tajkun a da te to ne košta na neki način. Ako želiš da zaradiš pare, moraš da izgubiš na kredibilitetu. To je vezana trgovina.
Da se vratim Nedimovom pitanju. Sve što je Milošević simbolizovao, sve je bilo strašno istrošeno. Morala se naći nova forma. E sad, imate taj postpetoktobarski period, neko vreme su ljudi živeli i radili na gorivo nekih pozitivnih floskula: Evropa, standard, civilizacija, tolerancija... Taj postmiloševićevski politički estabilišment pokušavao je - makar je pokušavao za razliku od sadašnje vlasti - doduše nedosledno i nedomišljeno, da promeni kulturnu paradigmu o kojoj mi govorimo večeras. Pokušavao je da tu stvar postavi na nove osnove. Ali, nije umeo ili nije bio dovoljno odlučan ili je bio previše u strahu kako će se to odraziti na njihov rejting.
Znate, problem sa profesionalnim političarima je u tome što oni uvek moraju da misle na sledeće izbore, i to je jedan začarani krug koji izaziva razne probleme, ali to je tako. Na kraju krajeva, zato i postoje nezavisni mediji i nevladine organizacije, jer mi ne moramo da razmišljamo o sledećim izborima. Moramo da stalno podsećamo političare, bili oni naši istomišljenici ili ne, na ono što im je dužnost i na ono što su neki ključni problemi i što nas kao građansko društvo zanima. Oni su pokušali nešto da promene, ali nisu u tome bili dovoljno dosledni. I to važi u svakom primeru.
Ako je u pitanju Hag, oni su tu uradili veliku stvar, počevši od izručenja Miloševića. To je naprosto njihova istorijska zasluga, taman svet da je posle toga propao, to im se ne može oduzeti. Ali su i tu, retorički, bili slabi: pa moramo, zbog kredita, pa dobićemo pare... Nije stvar u tome da li ćemo da dobijemo pare, nije stvar u tome šta kaže Stejt dipartment, već je to stvar koja ima mnogo dublje razloge... To je pre svega dobro za nas, to je dobro za nas! Ja se često pitam šta bi se desilo da je Milošević bio u Beogradu kada je ubijen Zoran Đinđić, šta bi bilo da je tu bio Vojislav Šešelj? To su stvari koje nimalo nisu naivne, bukvalno jedno fizičko odstranjenje tih ljudi - ne u smislu ubistva već u smislu zakonskog postupka da se nađu tamo gde im je mesto, u zatvoru - bilo je dobro za ovo društvo. Ali to se nije smelo reći, jer se nije smeo kršiti taj tabu da postoji neki strašni stranac koji sada nama sudi. Ne sme nama stranac da sudi, mi ćemo njemu da sudimo! Pa ovde ne mogu obične ulične barabe da budu osuđene! Vidite šta se dešava sada na procesu Cvjetanu, koji tamo samo što nije počeo da lupa šamare sudiji! Mi imamo temeljni problem sa likovima tog kalibra, a kamoli sa Miloševićem!
Jesen 2000, pa do početka 2002. godine - bio je dobar istorijski trenutak. Nešto od tih prilika je iskorišćeno, a nešto nije, a onda se dogodilo ubistvo Zorana Đinđića. A sami znate šta se posle atentata dogodilo. I to je zanimljivo! Nakon ubistva Zorana Đinđića dolazi taj period famoznog vanrednog stanja, "Sablje", za koje je danas politički korektno reći da je to bilo najveće kršenje ljudskih prava u istoriji čovečanstva. Valjda neki najstrašniji diktatorski period ikada zabaležen. Međutim, najelementariniji zdrav razum nam govori da to nije bilo tako. Najelementarniji zdrav razum nam govori da je moguće da je neko od tih nekoliko hiljada ljudi koji su privedeni - priveden greškom, ali to je na nivou statističke greške - a da, sa druge strane, niko ko nije bio upleten u kriminalne radnje, pljačke, i tome slično, ko nije lično bio u toj priči, ko nije imao putera na glavi, apsolutno nije imao niti jedan razlog da se bilo čega boji. Naprotiv.
Ja ću vam reći jednu stvar na možda anegdotskom nivou, ali mislim da dosta govori o atmosferi tog vremena. Slučajno znam jednog dečka koji je radio u jednom kafiću u Beogradu, gde su se okupljali tzv. žestoki momci. U vreme "Sablje" taj kafić je bio potpuno prazan. Njemu je gazda hteo da da otkaz, jer nije znao šta da radi, jer u kafić naprosto niko nije ulazio. Svi su, ako već ne u zatvoru, bili u teškoj ilegali, u crnoj rupi, niko nije vozio džipove sa zatamnjenim staklima... To je možda bio poslednji trenutak kada je nešto moglo da se učini, da se neke stvari koje su ispuštene u periodu posle 5. oktobra ipak možda poprave. Taj trenutak je izgubljen. Da li zbog toga što je ta Vlada posle ubistva Đinđića bila tako obezglavljena, ili iz nekih drugih razloga, tek dopustila da je njeni politički protivnici do te mere iskompromituju, do te mere srozaju, da je veoma ubedljivo izgubila izbore i da su na vlast došli upravo oni koji su profitirali na ubistvu premijera Đinđića.
Mi moramo da shvatimo da je realnost našeg života da su danas na vlasti profiteri ubistva Zorana Đinđića. Neću da kažem da su ga ti ljudi ubili, neću da kažem da su ti ljudi slavili kada je on ubijen, jer to ne znam. Ali je činjenica da bez ubistva Zorana Đinđića ti ljudi ne bi bili na vlasti! Dakle, mi danas živimo u zemlji u kojoj je jedini razlog što je neko sadašnja vlast, ova koja jeste i ovakva kakva jeste - to što je ubijen Zoran Đinđić. To nešto mora da znači, to nešto mora da govori o prirodi i strukturi te vlasti.

Nedim Sejdinović:

Branimire, kakva je po vama kulturna i poitička uloga ovdašnjih tabloida i, uopšte, kakav je vaš stav o kulturi u našim medijima?

Branimir Stojanović, filozofski pisac:

Rodonačelnik tabloida, političkog tabloida u Srbiji bio je Slavko Ćuruvija. To je zanimljivo, čovek koji je prošao slično kao Zoran Đinđić, koji je skončao u jednoj egzekuciji u mračnom hodniku, izumeo je prvi politički tabloid, i to inteligentan politički tabloid. Vi se sećate da je to bilo u epohi odmah nakon Dejtona i da je to bio jedan vrlo ozbiljan medijski projekat. Sećate se da su u tim novinama, "Dnevnom telegrafu", bili ogromni naslovi pošto je populacija već uglavnom bila nepismena. Tu su bile i tri-četiri izuzetne, briljantne kolumne, i jedan moderan način uređivanjaa... Vrlo je zanimljivo da je to bio projekat finansiran iz vlastitog džepa, koji se nalazio u neutralnom polju, ni u polju opozicije ni u polju vlasti, zbog čega je imao veliki manevarski prostor...
Nakon tog perioda, počeli su da niču i drugi tabloidi, koje možemo podeliti na dve vrste: one čisto ekonomske koji produkuju estradne tračeve i one druge koji su deo partijsko-policijskog aparata koji produkuje političke kampanje. Posle 5. oktobra i neposredno pred atentat na Zorana Đinđića, vi imate široku lepezu tabloida, kroz koje je emitovana kampanja ubistva...
Mi naravno nismo izmislili tabloide, sve zapadne zemlje ih imaju. Razlika je u tome što oni na zapadu imaju veoma mali uticaj na javno mnjenje, dok kod nas imaju enormni, presudni. Razlog takvog uticaja krije se delom u činjenici da se kod nas dešava prvobitna akumulacija medijske i političke moći. Mi nemamo tačne podatke ko finansira tabloide, a u njima se dešava perverzno ukrštanje trača i politike, pa je veoma teško razlikovati šta je tu istina, a šta laž. No, čini se da je njima to i cilj - pravljenje atmosfere zbunjenosti, iščekivanja i napetosti. Njihov cilj je da naprave užasnu smutnju, koja proizvodi anskioznost kod građana i napetost, iščekivanje da se nešto desi.
Najreprezentativniji primer današnjih tabloida svakako je "Kurir". Ako pogledate uređivačku politiku tih novina, ona je jako interesantna, ona na neki način reprezentuje srpsko društvo i meru srpskog standarda. Ćuruvija je nekada fingirao tabloid da bi uspeo kroz njega da proturi ozbiljan politički projekat, a sada imamo tabloid kao meru naše ukupne pismenosti. Pogledajte te "Kurirove" velike naslove za one koji ne znaju da čitaju, kojima je to sasvim dovoljna informacija. Ono šta piše ispod naslova pročita možda 30 odsto čitalaca tih novina. Otvore se potom srednje strane, na kojima sevne estrada...
A koliko je kultura prisutna u našim medijima, to je druga stvar? Kulture, ozbiljne, u medijima zapravo i nema, odnosno najbolja je situacija kada kulture u medijima uopšte nema. Jer, naši mediji ne znaju da prate kulturu, nemaju uopšte infrastrukturu za to, nemaju obučene novinare; kulturu uglavnom prate novinari opšte prakse. Recenzije pišu početnici - a recenzija je vrh novinarskog žanra. U pitanju je jedna perverzna inverzija.
Jedini koji su zadržali formu pravog obrasca praćenja kulture u medijima jesu - "Nin" i "Politika". U "Ninu" i dan-danas se dosledno prate sve kulturne oblasti, od arhitekture pa do filozofije. Međutim, upravo je u tome problem, jer se upravo tu nalazi model produkcije palanačkog duha, upravo se u "Ninu" krije špic palanačkog duha. Recimo, likovnu kritiku za "Nin" već skoro četrdeset godine piše Đorđe Kadijević, i to je pismena kritika, ali istovremeno, to je potpuno retrogradna kritika. Za razliku od nezavisnih novina, gde pišu nadobudni i loši novinari o velikim idejama koje ne razumeju.
Ja sam sa pokojnim Stojanom Cerovićem još 1994. godine na Durmitoru razgovarao o tome zašto "Vreme" nema dobru kulturu. On mi je odgovorio - pa šta će nama kultura, mi se bavimo politikom. Da, ali preko kulture se pravi idejna hegemonija i "Vreme" bi moralo da radi na jednoj potpuno drugačijoj kulturnoj hegemoniji. Nije slučajno to što "Nin" toliko pažnje posvećuje kulturi, što ima nekoliko nagrada za kulturu, što ima Ninovu nagradu za književnost, preko koje vrši distribuciju političkih ideja. Tako se pravi kulturna hegemonija, koja je u "Ninovom" slučaju - desničarska, palanačka kulturna hegemonija, koja danas nažalost nema pravu alternativu. Osim kratkih perioda modernizma, "Nin" je bio i ostao glasilo palanačke Srbije.
Sećate li se koliko se puta "Nin" oslobađao poslednjih decenija? Ne znam, ali čini mi se da je u novinama četrdesetak puta objavljeno da je "Nin" oslobođen. Od koga, od čega, to nikada nije bilo jasno, a analiza toga bi bila veoma smešna i ne bi nas odvela sada nigde...
Nažalost, ni naša kultura nije u boljem stanju od načina na koji se prezentuje u našim medijima. Visoka kultura je polje najvećeg kiča, a prodori se dešavaju na mestima koji su potpuno nevidljivi. Ljudi koji naprave prodor moraju da napuste zemlju, jer nema infrastrukture koja to može da podrži. Vrlo konfuzna situacija i u kulturi i u medijima.
Na kraju bih rekao nešto što smatram da je vrlo bitno za našu večerašnju temu. Ja sam šezdesetih i sedamdesetih godina školovan na programu Radio-televizije Beograd, koji je tada bio jedna o najznačajnijih obrazovnih i kulturnih institucija, ne samo ovde nego i šire. Mislim da je delom kod nas ovakva situacija zato što se poslednjih godina, posebno poslednjih pet godina, dešava užasno potiskivanje epohe modernističkog socijalizma u SFRJ, iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka. Mislim da je vraćanje i novo otkrivanje te epohe ključno za nas. Ovo nije nikakva nostalgija, pogledajte samo kako su u tom periodu izgledale antologije dramskih tekstova, kakav je bio tadašnji BITEF, tadašnji FEST, džez festival, itd. Beograd je bio svetska kulturna metropola. To je tradicija kojoj treba da se vratimo, a osamdesete treba zaboraviti.
Osamdesetih je u Srbiju prodro ljotićevski diskurs, a njegov prvi promoter bio je Borislav Pekić, koji je ujedinio Solženjicina, Ljotića i kritiku zapadnog materijalizma. U omladinskoj pop-kulturi promoteri Ljotića su bili VIS "Idoli", sa "Odbranom i poslednjim danima" i "Isus je naš kralj". Ranih osamdesetih u Beogradu imamo proliferaciju ljotićevskog diskursa, i te rane osamdesete su ključne za ono što će potom uslediti.
Palanački kulturni model u političkom smislu instalirala je udružena opozicija Srbije, koja je nastala još 1981. godine i koja je i danas na vlasti. Do te godine, disidentska scena u Srbiji je bila veoma rasuđena, od ultralevog do ultradesnog, i svako je znao svoje mesto na sceni. I onda se tu javlja ključni, kosovski problem! Ja sam sedamdesetih potpisivao peticije o Kosovu koje je artikulisala levičarska Srbija, a u kojoj je, recimo, osuđivano hapšenje 14-godišnjeg Albanca zato što je na ulici uzvikivao: "Enver Hodža". 1981. pojavile su se peticije u kojima se zahteva zaštita srpskog naroda na Kosovu i slične stvari. Prvi put su potpis na peticiju stavili svi, od nekog australijskog popa pa do Mihajla Markovića, i to je bio momenat stvaranja "udružene srpske opozicije", koja je te 1981. krenula u pohod i u promociju provincijalnog i palanačkog duha.
Osamdesete su jako bitne godine, koje trebamo da proučimo ako hoćemo da saznamo šta nam se to dogođalo tokom devedesetih, i šta nam se dešava sve do danas!