Foaje Centra za kulturu,
Pančevo,
27. 05. 2005, 19:30 h
UČESTVOVALI:
prof. dr Ratko Božovic, kulturolog
prof. dr Milenko Perovic,
profesor etike na Univerzitetu u Novom Sadu
Dinko Gruhonjic, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine
Tamara Kaliterna, novinar i istraživac medija
Nenad Živkovic, glavni i odgovorni urednik "Pancevca"
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV:
Dragi posetioci, ovo je druga tribina u seriji tribina koju Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje, tokom maja i juna, u šest gradova Vojvodine. Tribine nose zajednicko ime "Mediji i antimediji", a ova tribina je posvecena etici u novinarstvu.
Sa nama su veceras: profesor Ratko Božovic, kulturolog; profesor Milenko Perovic, šef Katedre za filozofiju Filozofoskog fakulteta u Novom Sadu; Tamara Kaliterna, novinar i istraživac medija i Nenad Živkovic, glavni i odgovorni urednika nedeljnog gradanskog lista "Pancevac"?
Tamara je nedavno za jednu beogradsku nevladinu organizaciju radila istraživanje medija na temu odnosa prema Kosovu. Tamara, možete li nam reci kakvi su osnovni nalazi vašeg istraživanja?
Tamara Kaliterna, novinar i istraživac medija:
Generalno, u našim medijima potpuno dominira emotivni i iracionalni odnos prema svemu što se dešava na Kosovu sa albanske strane, odnos koji se graniči sa patološkom mržnjom. Nažalost, mene je najviše dojmila činjenica da u tome prednjači institucija koja je pozvana da voli ljude, koja bi po definiciji trebalo da bude humanistička, a to je Srpska pravoslavna crkva. Albanci u ovdašnjim medijima prikazani su isključivo kao loši momci. Svi naši ljudi su, sa druge strane, dobri, čisti i potpuno nevini. Vizura će se jako prelomiti na pitanju ratnih zločina. Recimo, znate li da su nedavno na Kosovu pronađene dve masovne grobice? U naslovima naših novina imate konstataciju da su to pobijeni Srbi. U tekstu ispod naslova, međutim, jasno piše da su pronađena tela i da će tek uslediti identifikacija, da će se utvrditi način na koji su ubijeni, a da će tek policijska istraga utvrditi ko ih je ubio. Međutim, za lenjog čitaoca koji pročita samo naslov, sve je jasno...
Htela bih nešto generalno da kažem o etici u medijima, i ne znam da li će se moji sagovornici, koji su po pitanju etike mnogo kompetentniji od mene, s tim složiti. Moj stav je da ne postoji etičko novinarstvo, već da postoji individualna etika ovog novinara ili ovog urednika ili onog izveštača. Svaki čovek je odgovoran za svoje postupke, a još je odgovorniji onaj koji stvara tzv. javno mnjenje. On iz tog javnog mnjenja dobija povratnu reakciju, što ga hrabri da istraje u svom načinu prezentacije stvari.
Ima nekih od vas ovde koji se sećaju možda partije koja se zvala Savez komunista Jugoslavije, ona je imala jednu komisiju simptomatičnog naziva - "za informisanje i propagandu". Jasno je bilo rečeno. Njen predsednik je u jednom periodu bio Franc Šetinc, koji je rekao nešto što sam ja kao mladi novinar zapamtila. Rekao je: "Dobar novinar je pre svega pošten čovek!"
Dinko Gruhonjić:
Gospodine Božoviću, vi ste svojevremeno, još za vreme Miloševića, izjavili da u našim ne postoji čista i tačna informacija, niti puna javna debata o ključnim stvarima ovog društva. Posle petog oktobra očekivali smo promene kada je javna reč u pitanju, kada je sloboda medija u pitanju, kada je kultivisanost medija u pitanju. Da li, nažalost, ova vaša konstatacija i danas važi?
Ratko Božović, kulturolog:
Meni se čini da rđave stvari ovde duže traju i teško se iskorenjuju. Imamo običaj da se naviknemo na rđave stvari, a onda ih teško napuštamo. Posle petog oktobra svi smo očekivali čuda neviđena. Verovali smo da će se desiti nešto što bi bio radikalan rez, da će se desiti rekonstrukcija čitave medijske sfere. Onda smo ubrzo videli da su se svi potrudili da medije uzmu pod svoje: stranke, partije, institucije... Svi su hteli da preko medija i sa medijima zaplove snažnije kroz ovu našu balkansku mutljagu. Moram da vam kažem iskreno: o svim medijima danas razmišljam tako što se pitam čiji su oni, čije su ovo novine, čiji je ovo novinar. I to saznanje je strašno, jer smo očekivali da naše medijske institucije - najvažnije institucije u kojima se vodi bitka za demokratiju, koju mogu da budu mera za slobodu i demokratiju - budu nezavisne od političkih stranaka, od bogatih pojedinaca, raznih moćnika, od ovih tajkuna, od ovih čudovišta čije bogatstvo nismo imali snage da pročitamo. Mi smo daleko od toga da vidimo medije u svojoj civilizacijskoj autonomiji, da vidimo novinare kao profesionalce koji nisu samo oni koji pribavljaju podatke, već intelektualci koji uspostavljaju jednu lestvicu vrednosti. To bi novinari morali da bude. Tako ja vidim novinara i njegovu potrebu da traga za istinom, da nalazi i istražuje istinu.
Imamo nesreću da se prosto moramo pitati šta to novinari danas čine. Da li oni možda falsifikuju stvarnost?! Da li su oni u ulozi falsifikatora stvarnosti?! Da li oni pomažu da mi ne vidimo dobro našu stvarnost? Plašim se da je odgovor na ova pitanja pozitivan! Malo zaoštravam stvari jer se stvari zaista moraju zaoštriti...
Daleko smo otišli u onome što se zove kupoprodaja novinara. Ponekad mi se pomeša ono što je predmet neke emisije sa reklamom. Pitam se ko je sada ovo kupio, i koliko je dobio za ovo.
Takođe, pitam se da li je ovo što se u našim medijima pojavljuje kao refleksija našeg društva - intriga ili istina. Verujte, svako dobro istraživanje bi pokazalo da je u pitanju mnogo više intriga nego istina. Strašna je okolnost da politički neistomišljenici imaju svoje medije, imaju svoje novine, imaju svoja elektronska uporišta, da svog neistomišljenika oblate tako i toliko, da se on posle ne može ničim oprati. Ako je učinio nešto, ako je lopov, ako je grozan čovek, ako je užasna persona, ako je onaj, kako bi rekao Dostojevski, na koga ne vredi ni pljunuti, pa daj ga sudu, ako imaš argumente. Ne, tu nema argumenata.
Dalje, ja se pitam da li većina naših medija funkcioniše po logici tajne države. Još uvek su mediji povezani sa tajnim strukturama, jer to što oni pišu ne može da zna neko ko se organizovano ne bavi nečijom privatnošću. Ali, to znaju neke strukture, neke tajne strukture koje o svima nama tamo nešto pišu. Nismo dozvolili da se otvore dosijei, da vidimo šta je to, koji su špijuni, ko je koga prijavljivao i zašto, i tako dalje. Izgleda da se to nije isplatilo ni onim koji su došli na vlast posle petog oktobra.
Sve to je veliki košmar. Ja govorim kao pesimista, jer ne spadam u one koji su tako loše informisani da bih mogao biti optimista. U odnosu na medijsku sferu, danas i ovde biti optimista znači biti totalno glup.
Oprostite, nisam hteo ni jednog novinara da povredim, jer u ovoj profesiji ima dosta časnih ljudi, divnih novinara, istraživača, mojih studenata, ali znam da ovaj kontekst nije zdrav. Jer nema nijedne dimenzije političkog života koji ne dodiruje patološko.
Čini se da smo ovom medijskom sferom ne otvoreni nego zatvoreni prema istini. To je paradoks. Kakva je to informativna sfera u kojoj mi zapravo imamo barijeru do stvarnosti, do istine. Dugo smo bili u lažima i sa lažima, izgleda da je lakše živeti lažno nego živeti sa istinom, a naše istine nisu tako blagorodne i lako svarljive. Mislim da bi i mediji koji bi bili otvoreni za tu našu istinu, morali bi polako da nas uvode u to naše pečalno balkansko kretanje, polako, da bi osetljivi i osećajni ljudi mogli preživeti.
Dinko Gruhonjić:
Novinarstvo, kako smo rekli, treba da uspostavlja sistem vrednosti u jednom društvu. Profesore Peroviću, kakva je lestvica vrednosti koju uspostavljaju naši mediji danas?
Milenko Perović, etičar:
Profesionalno se bavim etikom nekih tridesetak godina, a nekih dvadesetak godina sam univerzitetski profesor etike. Sve ove godine razdirale su me različite, manje ili više duboke sumnje. Prvo, sumnja koja prostiče iz pozicije intelektualca i univerzitetskog profesora, jer je sumnja najbolji saveznik i filozofije i svake nauke. Ništa se ozbiljno i veliko ni u filozofiji ni u ostaloj ozbiljnoj nauci, pa ni u društvu, ne može ostvariti bez sumnje, kultivisane sumnje.
Imao sam, sa druge strane, tu nesreću da budem univerzitetski profesor u vremenu kad je naše društvo počelo da divlja - namerno upotrebljavam ovaj izraz nadajući se da mi nećete zbog toga zameriti - da divlja lomeći sve etablirane sisteme vrednosti koji su do tada postojali. A nekakvi koliko-toliko korektni sistemi vrednosti postojali su i u onom prethodnom, tzv. komunističkom sistemu. Zamislite sada moju auto-sumnju kada kao profesor etike nagovaram studente ne samo da apsolviraju etičku građu iz potonjih tri hiljade godina, nego i da interiorizuju moralni stav, jer etika nije ni malo neutralna filozofska i univerzitetska disciplina. U neutralnu etiku ne verujem kao što ne verujem ni u neutralnu humanističku nauku.
I konačno, kako to sam đavo namesti, moja sumnja se do kraja produbila prošle godine kada smo na novosadskom Filozofskom fakultetu otvorili studije žurnalistike i kada je mene zapalo da predajem predmet koji se zove novinarska etika. Nikada se u životu nisam osećao mučnije na profesionalnom zadatku nego mlade ljude, koji su na početku vlastitog intelektualnog razvoja i koji se školuju za profesiju novinara, učiti principima etičkog mišljenja i humanističkim vrednostima u jednom doista varvarskom društvu. Jer, manje-više sve što se dešava u našem društvu, pogotovo ono što se dešava na tzv. medijskoj sceni, može da služi ne samo kao puki negativni primer onoga kako bi zapravo trebalo da bude u jednoj sređenoj i uređenoj zemlji i u jednoj uređenoj medijskoj sferi, nego je sve do krajnosti naopako. Možete pretpostaviti kakva je u toj stvari moja frustracija kad nauka, a onda na kraju krajeva, i praktička i teorijska iskustva etike medija i žurnalističke etike na zapadu idu potpuno suprotnim pravcem od onoga što je životna praksa na našim prostorima.
Svi vi, pretpostavljam, neku sličnu vrstu jada osećate ukoliko naravno držite do sebe kao do ljudi. Ukoliko ste imali snage, a trebala vam je ogromna snaga, da kroz sve ove godine u samima sebi zadržite i odbranite nekakvu malu oazu ljudskosti...
U potpunosti bih se složio sa Tamarom Kaliternom da novinar naprosto mora biti pošten čovek. Naravno, u ovakvom varvarskom društvu, na ovakoj varavarskoj medijskoj sceni, to nije ni malo jednostavno. Naprotiv, to ne samo da podrazumeva profesionalni i lični rizik nego se u pojedinim situacijama graniči sa pokušajem samoubistva. Do te mere su čast i poštenje kao standardne univerzalne vrednosti ugrožene.
Na kraju krajeva - ako treba da kažem neku olakšavajuću i okrepljujuću reč - ne može se od medijske scene, ne može se od novinarstva, ne može se od novinara očekivati univerzalni moralni karakter i čvrstina moralnih uverenja i spremnost da se po svaku cenu održavaju ta moralna uverenja ako je samo društvo izgubilo svaki moralni senzibilitet. A ovo ga društvo jeste izgubilo. Od svih lomova koji su nam se dešavali nad glavama, koji su se dešavali oko nas, koji se dešavaju u samima nama, najtragičnije je uništavanje sposobnosti ljudi da razlikuju dobro i zlo, jer to je lom koji ima najdugoročnije dejstvo, duže valjda od perioda raspada radijuma. To će vam svi relevantni etičari tokom tri hiljade godina evropske tradicije reći, to će vam reći i Stari i Novi zavet, to će vam reći sva humanistička literatura - ono fundamentalno po čemu se čovek razlikuje do životinje jeste sposobnost razlikovanja dobra i zla. Ta sposobnost na ovim prostorima ne samo da je ugrožena u poslednjih dvadesetak godina nego je suštinski uništena. Tamo gde se ta razlika uništi, gde je čak opasno boriti se za senzibilitet koji je sposoban da očuvava tu razliku i da živi na temelju te razlike - tamo ljudi bukvalno bivaju svedeni na životinje, a društvo na - životinjsko carstvo.
Svi veliki etičari su vrlo dobro znali: svako od nas ima mogućnost da živi kao crv, ima mogućnost da živi kao svinja, ali svinja nema mogućnost da živi ili ne živi kao svinja. Po njezinom prirodnom kodu, po kauzalnoj određenosti vrste, iz svinje ne može da proistekne ništa drugo do svinja. Iz puža - puž. Iz goveda - govedo. Samo čovek ima mogućnost da se izdigne iznad toga, da bude nešto više, nešto transnaturalno, natprirodno. I da se održi, ako treba i zubima, u toj natprirodnosti. Ta borba je, po mom uverenju, najfundamentalnija u ljudskom životu. Ako čovek tu bitku izgubi, onda je sebe sveo na životinju, i u krajnjoj liniji nije sposoban ni da razume sebe u životinjskoj situaciji, jer je samome sebi izgubljen, jer je izbrisao razliku između dobra i zla. A naši mediji su tu razliku odavno izbrisali.
Da napravim, pre svega, ogradu i da kažem da je bilo i da ima časnih izuzetaka među našim medijima, da ima briljantnih ljudi, novinara. Na kraju krajeva, za ovih dvadeset godina ne bismo znali mnogo toga što znamo da u medijima nije bilo izuzetno hrabrih ljudi. Da ne nabarajam, jer ću svakako nekoga zaboraviti, ali spomenimo recimo "Našu borbu". Bilo je ljudi koji su nam omogućavali da saznamo istinu, bez obzira koliko smo mi receptivno bili sposobni da prepoznamo istinu. Bogami je bilo časnih ljudi koji su bili spremni da rizikuju vlastiti život da istina dođe do onih ljudi kojima je do te istine stalo, a do te istine im je bilo stalo ne samo zbog onih na koje se ta istina odnosi, koji su na ovaj ili onaj način bili pogođeni užasom, nego i zbog sebe samog. Jer, nijedan razuman, čestit i normalan čovek nije jedna zatvorena monada, njegova ljudskost ne stanuje u njemu samome, niti se potvrđuje u samome. Ljudskost podrazumeva i sposobnost empatije, sposobnost i moć da komuniciraš sa drugim čovekom tražeći ono ljudsko u njemu, jer jedino se tako uspostavlja moralna zajednica, gde ljudi sa svojim moralnim individualnostima prave mostove sa drugim moralnim individualnostima i gde im nikako nije svejedno šta se dešava sa drugim ljudima.
Dakle, bilo je itekako tih časnih ljudi, ali većina nije bila takva. Većina medija su bili trubači gluposti zločina, neverovatnog bezobrazluka, neverovatnog laganja koje traje do dana danšnjeg. Dakle, dobar deo medija je odigrao neverovatno negativnu ulogu. Po nesreći, u Hagu se ne sudi nijednom novinaru, iako su mnogi debelo zaslužili, mnogo više nego oni neposredni manekeni zločina na terenu koji su nasumično, po ko zna kakvom rezonu, činili zločine. Jer, primitivna životinja opremljena kalašnjikovim, može da ubije "enti" broj ljudi, a novinarska životinja može da ubije "enti broj plus jedan". Uvek može više, jer polje njegovog ubistva je neuporedivo šire i neuporedivo efikasnije.
Po mom sudu, bez velikog čuda ovo društvo se neće iščupati iz ove nesreće.
Dinko Gruhonjić:
Nenade, kada čovek ode na zapad i kada kaže da je novinar, barem se to meni dešavalo, obično ga galedaju sa nekim poštovanjem. kako je danas biti novinar u Srbiji, da li to shvataš kao pogrdu ili kao zanimanje od respekta?
Nenad Živković, glavni i odgovorni urednik "Pančevca":
Pokušaću kasnije da odgovorim na tvoje pitanje, a sada bih rekao da, po mom mišljenju, postoje najmanje tri osobine koje treba da krase novinare, a koje su podjednako važne: da zdravo razmišlja, da zna da piše i, ono što je rekla Kaliterna, da je dobar čovek. Prosto vidite u tekstu, prepoznajete ako ga piše zlonamerni novinar, a zlonamernih novinara je bogami u Srbiji u poslednjih petnaestak godina bilo veoma mnogo. Nažalost, i dan-danas mnogi od njih aktivno truju medijski prostor. U današnjoj Srbiji najveći neprijatelji profesionalnog novinarstva su sami novinari, pogotovo novinari medija koji su poslednjih nekoliko godina doživeli pravi bum, a koji se nazivaju tablodiima ili bulevarskom štampom.
Imate u Krležinom romanu "Povratak Filipa Latinovicza" scenu u kojoj pričaju pukovnik i novinar. Pukovnik se hvali vatrenom moći svoje artiljerije kojom komanduje, a novinar mu odgovara - gospodine pukovniče, 200 grama moga olova vredi više nego 20 tona vašeg. To je ono sa čime smo mi danas suočeni, to polje delovanja, to javno mnjenje koje često prima informaciju koja najčešće nije informacija nego izvitoperena propagandna izmišljotina, uz to lako prijemčiva.
Profesor Božović je rekao da se uvek pita koji je čiji mediji i ko je čiji novinar. I to zaista nije posledica neke teorije zavere nego najobičnija i najnormalnija stvar u Srbiji danas, gde svako ima svoju cenu...
U akciji "Sablja" zabranjen je list "Nacional", koji je za prvih sedam dana izlaženja dostigao tiraž od 90.000 primeraka. Vi znate da je kolega, ne znam da li tako da ga nazovem, Vučićević - pomoćnik urednika "Kurira". U čemu je tajna "Kurira", njegove tiražnosti? Gledao sma nedavno Vučičevićev nastup na televiziji, na prvom programu RTS-a, gde je rekao da se smisao novinarstva može svesti na svega šest slova - I S T I N A. A istovremeno, on u svom mediju iz dana u dan, iz nedelje u nedelju objavljuje najrazličitije falsifikate i izmišljotine. A i kada govorimo o istini, pitanje je šta se pod tim podrazumeva. Verovatno ima istine u mnogim tekstovima koje ovaj list objavljuje, ali toj istini nedostaje jedna druga dimenzija: da bi bila javno validna, toj istini nedostaje javni interes. Kakav je javni interes u objavljivanju fotografija žena nekih političara? Znači, to jeste istina, ali tu nema javnog interesa. Istina je da se svako od nas ujutru se probudi, umije i doručkuje i šta sve već radi, ali da li je to nešto čime mediji treba da se bave? Dakle, kada govorimo o moralu u medijima, tu je negde tačka preloma - gde mediji zalaze u privatnost javnih ličnosti i običnih ljudi? A ulaženje u privatnost omogućava da se za kratko vreme ostvari visok tiraž i prisustvo na tržištu. Mera uspeha takvog medija jeste - kiosk preko puta. Znači, koliko je štos novina stigao na taj kiosk!
Mi se kao novinari svakodnevno susrećemo sa tom vrstom dileme, tom vrstom iskušenja. I tu je zaista mera svakog od nas, da utvrdi domene, odnosno prostor u koji se ne ulazi. Mi veoma često u "Pančevcu" otvoreno i oštro kritikujemo naše lokalne funkcionere i druge učesnike u javnom životu, ali samo, jedino i isključivo zbog štete koju su javnosti počinili. Ne ulazimo u to, na primer, da li neka naša opštinska funkcionerka ima ili nema strije. To nas ne zanima, iako ima mnogo ljudi koji bi to rado pročitali, ali to naravno neće pročitati u "Pančevcu".
Dakle, gde su ti prostori u koje se ne ide i koje su to cene koje svako od nas kao novinar ima? Na primer, moram reći da sam sa priličnom dozom neverice pročitao u prekjučerašnjim novinama da je kolega Miloš Vasić prihvatio nagradu Karićeve fondacije. Setio sam se da je pre nekoliko godina tu istu nagradu primila i sadašnja glavna i odgovorna urednica BK televizije - Bojana Lekić. Očekivao sam da će Vasić odbi tu nagradu, a ne da će, zahvaljujući se na njoj, reći da će ta nagrada dopuniti fond nagrada koje je primio i da mu predstavlja veliku čast činjenica da ga je nagradio najpoznatiji srpski tajkun i najimućniji čovek. Ovu vest svako od nas može da primi na svoj način, ali meni je lično taj čin bio vrlo obeshrabrujući, zato što se upravo Vasić deklarisao kao čovek koji stoji sa druge strane onoga što je Srbiju u proteklih petnaestak godina dovelo do ponora, a onda ga u taj blago gurnulo. Sada vidimo da to nije baš tako i da svako u našoj branši ima svoju cenu. Šteta koju je ovaj potez gospodina Vasića naneo profesionalnom novinarstvu daleko je veća od koristi koju je svojim dosadašnjim javnim radom stvorio.
Da sada pokušam da odgovorim na pitanje o nama i zapadu. Naravno da i na zapadu postoje novine koje se nazivaju "žutima", i koje su tamo najtiražnije. Recimo u Americi je najtiražniji "U.S. Today", a ne "Washington Post". Ali svaki ozbiljan čovek, svako ko želi da sazna šta se stvarno dešava u američkom društvu, on će uvek čitati i uvek se pozivati na "Washington Post", iako je plata novinara u "U.S. Todayu" mnogo veća od plate novinara "Posta". Tako stoje stvari i sa drugim zemljama. Ali, njihove "žute" novine se razlikuju od naših tabloida upravo onoliko koliko se SAD i Velika Britanije razlikuju od Srbije.
Dinko Gruhonjić:
Pera Luković je upotrebio jedan interesantan izraz kada je govorio o srpskim tabloidima. Rekao je da to nisu tabloidi nego tolaetoidi. razlika između stranih tabloida i naših je u tome što na zapadu za ono što napišete možete da budete rigorozno kažnjeni, odnosno što postoji odgovornost za napisanu reču. Po vašem mišljenju, odakle tolika tablodizacija štampe u Srbiji danas, i zašto toga nije bilo u miloševićevskoj Srbiji?
Ratko Božović:
Mislim da smo mi pogrešno pročitali tržište i sve ono što se podrazumeva pod rečju tranzicija. Tamo gde je ranije bila prisutna država, u nekom ranijem periodu, sada je prisutno tržište, a privatan sektor je bezobličan i nejasan u priličnoj meri. U pitanju je potpuni haos. Mediji pokušavaju da dobiju bitku sa tiražom, i idu u senzacionalizam, u najgoru vrstu senzacionalizma u kojem će pogaziti dostojanstvo nekog čoveka samo zato što ga neko hoće baciti u blato. I znaju vrlo dobor da će, ukoliko dođe do suda, ta stvar biti jako dugo suđena i da će se, na kraju, kleveta, kao ozbiljno krivično delo, preinačiti u uvredu, u malecku i gotovo nikakvu uvredu. Jer smo mi ovde, kako reče kolega Perović, neosetljivi na sudbinu i nevolje drugog čoveka. Imamo defekt empatije i defekt refelskije o zajednici, u tom smislu da saznamo kakva je to zajednica i kakvi smo mi to građani u zajednici i šta se to dogodilo sa zajednicom.
Možda neko može steći utisak da smo previše žustro i rigidno ocenili instituciju novinarstva ili medijsku delatnost. Dabome, kada bi analiza bila malo produbljenija, složenija i vitalnija, ona bi pošla od naše zajednice, od našeg društva koje doživelo "salto mortale", jer ovde je bila jedna smrtotvorna politika, gde je najgore u ljudima isplivalo na površinu u politici. U našem društvu se desio "salto morale" - moralno samoubistvo. Nemojmo očekivati da ijedan jedini segment društva može u takvoj situaciji ostati zaštićen. Ne može to ni novinarstvo. Međutim, mi ovde novinarstvo vidimo kao svetlost koja može da osvetli tunel i mrak u kome smo, i od njega očekujemo mnogo više. Novinari moraju biti, kako smo to rekli, intelektualci koji osvetljavaju našu tamu.
Mi, međutim, sada imamo priču da novinari nisu intelektualci, da nisu samostalni i autonomni. Oni, kako to neko reče, više ne idu u komitet po svoje mišljenje, ali se zato okreću kao suncokreti ka suncu, ka centrima moći, ekonomske, političke i svake druge. Novinar ne sme da pristane da bude tek voajer koji gleda kroz ključaonicu u polumraku, perverziju koja se dešava pred nama u ovom društvu...
Ali, hajde da budemo iskreni do kraja. Trebalo je jednostavno posle petog oktobra napraviti lustraciju, ne da nekog zatvaraš, da ga utamničiš, već da ga označiš kao zlotvora, da ga označiš kao nosioca rđave aktivnosti, sebeljupstva, onoga ko je izneverio principe i profesije i moralnih principa. Ne, to se nije desilo, oni su opet tu, i opet nam sole pamet, opet nam pričaju svoju priču...
Gledam jednu emisiju, jedan novinar pita nešto oko Haga, ima stvarno dobru nameru, međutim pet-šest njih uzastopce kaže: ma ostavite tu priču o Hagu, nego da vidimo od čega se živi. Pazite vi sad to! Kako se to može živeti bez toga da se suočimo sa tom pričom? Možemo li mi to? Dabome, nisam za to što je nekada rečeno na RTS-u - naša je budućnost u našoj prošlosti: to je nekrofilno, to je druga krajnost. Ali, hajde da vidimo šta se to dogodilo za ime boga? Neko me je jednom zvao i pitao, sav začuđen, kako objašnjavam to da su naši ljudi potpuno neosetljivi na Srebrenicu i sve te zločine i užase, i da svi redom izjavljuju da mi nismo krivi. Šta je po sredi, pita on. A ja velim - posredi je to da mediji nisu dobro informisali građane koji su hteli da čuju i, drugo, imamo veliki procenat grosso modo građana, onih koji neće da čuju. To su oni isti građani, ona ista tragedija u mišljenju koja je sve svoje istorijske poraze pretvorila u istorijske pobede - jedna mitomanija, jedna vrsta ludila. Nešto što nije za nas ovde, nego za psihijatriju. Inače, ja mislim da smo mi jedno prošireno odeljenje psihijatrije. Za sebe tvrdim da sam i ja jedan od njih. Jer, u ludnici - to je opisano u eksperimentima i u litaraturi - zdrav čovek ubrzo počinje da funkcioniše kao ludak.
Nedavno sam na pitanje jednog novinara o pornografskim iskazima nekih starleta i glumica odgovorio da od toga ne treba praviti neko čudo, jer je celo naše društvo odavno već javna kuća bez zidova. Ljudi moji, o tome se radi! Ali, mi nemamo sposobnost da se sa tim suočimo. Mi imamo veliki defekt i zato sam i pominjao, često pominjao i uvek ću pominjati Radomira Konstantinovića, koji je rekao: "Ako ne primetiš čudovište, znaj da si i sam čudovište!" To moramo sebi šapnuti u trenutku kada pokušamo da se malo saberemo. Da saberemo malo racionalne snage i savesti. Jer, čovek bez savesti nije slobodan čovek, nema ga kao integralnog čoveka, nema ga kao ljudske celine.
Na kraju bih malo zaštitio životinje iz Perovićevog izlaganja i rekao da sam donekle, u poslednje vreme, zavoleo više životinje od ljudi, jer je čovek ovde pokazao najgoru i najcrnju svoju stranu.
(...)
|
